Нинине мустре: Јутарњe гуркање на боље

Једно време је по виртуелном свету – интернету кружила духовита опаска о томе како смо затрпани разним саветима како да нам у животу буде боље,

те да би нам, да све те брзе и једноставне савете применимо, било потребно да дан траје бар 62 сата.

Људи су реаговали, смејали се и ширили духовити текст уз прикладне коментаре апсолутног слагања. Осећам да су многи иза поспрдног тона крили своју немоћ да барем нешто покушају да промене на боље. Немоћ. А немоћ произилази из страха од промене. Јесте парадоксално, али је истина да људи умеју да се поистовете са својим недаћама, патњама, болима и неуспесима. Колико год их проблеми жуљали, временом се на њих навикну, постану им познати и на неки начин удобни.

То им постане главна тема о којој говоре, то им постане неки заштитни знак, то буде на крају њихов идентитет. И када дођу несигурна времена, они имају оно што је увек ту, увек је присутно и та им сигурност даје осећај да је све под контролом: све се мења, све је нестабилно, али ја се осећам сигурно јер моја патња је увек уз мене. Тај осећај познатог, толико умирујући са једне стране, са друге стране ствара блокаду за све ново што би у живот могло да дође. Заузима простор за било какву акцију, за било какво преузимање одговорности за сопствену стварност.

Отвара могућност да критикујемо друге, да их оптужујемо за све што нас сналази, да им приговарамо и да се стално жалимо, тврдећи да ништа ми сами не можемо да предузмемо, јер ствари су такве какве су, а неко је други крив. Тако се блокира сопствена енергија, престаје да тече, а када река не тече појављује се жабокречина, устајала вода се квари.

А довољан је тек слабашни поточић свеже воде да унесе живост, да прочисти и покрене промену. Можда баш тај један мали, једноставни савет о којем прочитамо у новинама или на друштвеним мрежама, буде тај поточић свеже воде који покрене промену. И не треба све савете да испробамо, не треба дан да траје 62 сата, можемо да одаберемо само један и да га свакодневно практикујемо.

Дајмо себи неки рок од недељу или месец дана, и посматрајмо пажљиво да ли се нешто у животу мења. Ево шта све можемо да примењујемо: насмешимо се новом дану чим се пробудимо и захвалимо му се унапред за све што нам доноси; захвалимо се животу зато што смо се уопште пробудили; погледајмо кроз прозор и пожелимо диван дан свим живим бићима; насмешимо се особи поред које смо се пробудили и будимо захвални што је ту; помислимо чим се пробудимо на драгу особу ако није поред нас и пошаљимо јој поздрав у мислима; захвалимо се свом телу што ће нас служити у још једном дану; захвалимо се води коју ћемо ујутро да попијемо; радујмо се цвркуту птица који чујемо... Одаберите само један од ових малих савета, а онда га доследно примењујте. Кошта вас неколико секунди времена. Ситница, признаћете.

Немојте одбацити могућност да тај тануцни поток свеже воде унесе промену у вашу устајалу барицу у којој вам је тако познато и удобно да вам више ни жабокречина не смета. Дозволите да се поточић свакодневно улива и посматрајте шта се догађа у вашем животу када га редовно запљускујете таласићима захвалности и радости. Кад тад, тај живот редовно освежаван, почеће да буја. Јавите ми резултате, знам да има међу вама оних са слухом, баш као и оних који ће само одмахнути руком.  

Нина Мартиновић Армбрустер
www.ninamartinovic.com

EUR/RSD 119.1355
Најновије вести