Нинине мустре: Моћ прихватања

Посматрам ситуацију у којој момка зауставља саобраћајна полиција због очигледног прекршаја. Штета је учињена, писање казне је у току (то уме да потраје), а момак ... е то је већ теже описати.

Ту количину беса, нервозе, унезвереног шетања тамо-вамо, одавно нисам видела. Не пратим политичке емисије, а ни оне у којима се псује, па ме овакво понашање прилично заинтригирало да у мислима простудирам ситуацију дубље.

Научила сам из књиге „Процес присутности“ Мајкла Брауна да је потребно да на животне ситуације одговарамо, а не да реагујемо. Одговарати је исто реаговање, али свесно. За свесно реаговање, потребна је наравно, свесност. Када бисмо сви ми освестили шта нам у живот доноси одређена реакција, тај би живот био много смисленији. Јасно је да смо од крви и меса и да у неким ситуацијама треба да пустимо емоцијама на вољу. Али ако тај бес пуштамо тек тако и несвесно разбацујемо уоколо, природно је да вибрација коју тада емитујемо неће радити у нашу корист. Свака наша ћелија вибрира и таласи које одашиље читаво наше биће, имају карактер електро-магнетних таласа. Тако тврде нови физичари, а и Тесла је о томе говорио.

Магнет к'о магнет, у његовој је природи да привлачи, те када одређену фреквенцију емитујемо од себе, логично је да ће нам се таква фреквенција, захваљујући принципима магнетизма и вратити. Е сад, пошто наша чула „хватају“ мали опсег фреквенција, ми нити видимо нити чујемо свесно оно што нам у облику разних фреквенција бива враћено назад у нашу стварност. Када се на некога извичемо, а после пар дана (или после пар секунди, што је чешћи случај у последње време) неко виче на нама блиску особу, ми се чудимо, љутимо, жао нам је и мислимо зашто се то баш њој дешава, кад је она тако добра? На послу човек малтретира колегу, а онда том истом човеку дете дође из школе и пријави да га малтретирају другари...

Будући да су неухватљиве и неопипљиве, фреквенције су често и необјашњиве и начини на које нам се враћају у стварност око нас, често нас збуњују, а најчешће их уопште не уочавамо а камоли капирамо. Када мало чешће залазимо у себе, у сопствену душу, посматрајући своје поступке, своја осећања и своје мисли, онда имамо шансе да похватамо конце и да почнемо да уочавамо једноставне природне принципе. То није једноставно, јер и када нешто освестимо, то је само делић наше свеукупне свести, чији већи део (чак 95%, кажу психолози) чини подсвест. Зато ми мислимо да су нам мисли добре и позитивне, а подсвесно себе критикујемо, нешто замерамо себи или другима. Рад на себи, једина је мустра по којој можемо да поправимо своју стварност. Тај рад подразумева да временом схватимо како је наша стварност као одраз у огледалу и да бисмо га променили, не вреди да гребемо по огледалу, него да нешто са ове стране променимо. Да променимо нешто у себи.

Када следећи пут плаћате за неки прекршај, прихватите то мирно и свесно, не само као поравнање за нешто што сте учинили, (могли сте платити и сломљеном ногом) него као изазов да својом реакцијом-вибрацијом одређујете неке нове животне околности. Огромна је то моћ. И сви је имамо.

Нина Мартиновић Армбрустер

EUR/RSD 119.1355
Најновије вести