Нинине мустре: Моје прво дрво

Када је пре много година снажан ветар оборио моју мезимицу трешњу, била сам се јако потресла. Јесте да сам волела да једем њене плодове, али не, није то... Имали смо још трешања,

 знала сам да ћу и даље моћи да их једем, али ова... ова је била посебна. Познавала сам ту трешњу од када сам за себе знала. Била је вероватно прво дрво на које сам се пењала. Њене гране биле су као неке клупице, специјално подешене да се баш ја на њих без проблема пењем.

Сате и сате сам знала да проводим на њој, осећајући како ме милује њено лишће, замишљајући да се налазим у неком сасвим другом свету који лебди изнад познате ми стварности. Био је то свет из маште, у њему је било спокоја, мира, свежине и пространства. У том свету ја сам била снажнија, веселија, слободнија и некако мудрија. Не знам шта сам то знала, била сам стварно мала, али када је трешња ишчупана, дуго сам плакала. Плакала сам за њом, за љуљашкама које смо на њу качили, за њеним удобним и сигурним гранама, за хладовином у којој сам се лети играла...

Као да ми је неко нагло откинуо парче детињства. Друго важно дрво у мом животу био је један стари, велики орах, негде на почетку баште. Имао је дебело и кратко стабло, које се већ на метар висине рачвало на два огромна стуба што су се спајала горе, у огромној густој крошњи. На њему смо проводили сате и сате, готово да није прошао одлазак у башту да се нисмо барем једном попентрали на њега. Његове су се гране савијале и љуљале на ветру, имала сам утисак као да се љуљам на огромним таласима неког далеког, великог, а питомог мора. Једном сам га сањала сву ноћ, да би ми брат сутрадан јавио да су га исекли, јер био је одвећ стар.

Затим је ту био један храст у комшијској башти, који је нама клинцима великодушно био дат на коришћење, и на којем смо саградили кућицу. Јесте да архитектонска замисао није ишла даље од неколико дасака и летвица, али то је било право склониште. Од чега смо се склањали, ни не сећам се, али као сви клинци, имали смо потребу да имамо неки свој скривени кутак, замишљали да је то неко наше царство. Осећали смо радост и сигурност. Било је још посебног дрвећа у мом животу, сећам се добро једне гране којој сам певала док сам се љуљала и када бих била далеко, ја сам на њу мислила, поздрављала је и молила је за помоћ и подршку у разним животним изазовима.

Могла бих сада да се закунем да ми је одговарала на молитве и да ме је на неки начин подржавала. Нисам тада још увек знала да постоје истраживања која потврђују да дрвеће и са нама људима, а и међусобно комуницира. Њихов коренски систем је попут наших неурона у мозгу, који преносе импулсе попут информација. У Италији постоји место Даманхур где се истражује како дрвеће комуницира, њихови импулси се „читају“ уз помоћ прецизних инструмената и претварају у електричне импулсе, а ови у тонове.

Дрвеће тако ствара прелепу музику. У алтернативној медицини постоји дендротерапија, која изучава користан утицај одређеног дрвећа на људски организам, а у Јапану на медицинским факултетима уводе обавезне сате проведене у шуми, јер истраживања потврђују благотворни утицај на психофизичко стање човека. Немојте се зато чудити што постоје људи који грле дрвеће. Пробајте да проведете петнаестак минута у загрљају са дрветом. Таквог пријатеља, који ствара тиху радост и такву сигурност, још нисте упознали.

Нина Мартиновић Армбрустер,
www.ninamartinovic.com

EUR/RSD 119.0355
Најновије вести