Нинине мустре: Мрдање

Све се креће. Покрет је у свему. Лако је је живети живот кад си у покрету. Лепо је покренути се, учинити промену, јер покрет покреће промену. Покрећу се електрони у атому око језгра, врте се у круг и стварају ситну вибрацију

 која се спирално шири на све стране. Наше ћелије се крећу, шире и скупљају, пулсирају и праве вибрацију на све стране око себе. Читаво наше тело вибрира ситним вибрацијама, нашим чулима недоступним дакако, али свакако прецизним инструментима мерљивим. Тако је и у природи, све вибира и све се креће: животни сокови у биљкама, вода у рекама, ветар у гранама...

И човеку је покрет најприродније стање. Покрет узрокује не само кретање у простору, него и оно унутрашње кретање и вибрирање, такорећи таласање, које онда поспешује рад свих органа на ћелијском нивоу, а о оном на атомском да и не говоримо. О томе у овом контексту можемо говорити једино из угла метафизике, а то нећемо. Него, када нам је већ покрет природан, потребан и користан, шта смо се толико уседели? КО нас је залепио на фотеље, столице и каучеве, шта нам је то понудио да гледамо, а што је много занимљивије од било каквог покрета? КО нас је убедио да је физички труд око било чега, унижавајући по нашу репутацију господствених чланова заједнице? Кад не мораш физички да радиш, неко те је убедио да си кул. И ти онда имаш слободно време да опет ништа не радиш.

И у том уживању док ништа не радиш, стално тражиш да те нешто забавља јер, ништа не радиш па ти је досадно. Кроз ту забаву ти се свашта увуче у главу, на оном вибрацијском нивоу, какве све поруке стижу до тебе тако опуштеног и лако пријемчивог, можеш само да замислиш. Али ти ни не размишљаш... више не умеш. Е, али ту не мора да буде крај као, “тако је и ја ту ништа не могу и не желим.“ Можда до душе буде касно, када разне болести као природна последица закуцају на врата, али као што каже мудра изрека, никад није касно. Ни за шта. Па тако ни за покрет. Увек има начина да се покренеш.

А кад се покренеш, све започињеш. Промене се свакако догађају, али ми можемо активно да их усмеравамо, користимо их у сврху сопственог напретка и развоја који је увек, ако је свесно усмерен, радостан! Као што морамо да навијемо сат да би радио, као што морамо да окрећемо педале да би се бицикл кретао, морамо тело да покрећемо како би радило, како би добро функционисало, да помогнемо да животни сокови у нама, баш као и у биљкама, теку слободно, неометано и неспутано. Какви су то устајали животни сокови? Ма хајде, доста је неталасања. Хајде да се мрднемо мало, на терасу, на двориште, куковима уз музику, рукама у воћњаку, прстима по диркама, до комшилука, по ливадама, по кеју, до парка...

Наравно да је важно куда идемо и шта тим покретом чинимо, не само себи него свему и свима. Јер све вибрира и утиче на вибрације свега око себе и унутар себе. Зато нам је потребно да освестимо куда се крећемо, како се крећемо, да обратимо пажњу шта тим покретом покрећемо. Јер покрет убрзава проток свих наших животних течности. Крвоток. Најбројнији састојци крвотока су молекули воде. А зна се да је вода преносник вибрације. Исте оне вибрације коју покрећу електрони у атомима, а што се у том и још ситнијем свету зове енергија. Вода преноси енергију. Својим молекулима она уме да направи мустру од вибрација које их померају и да те мустре пренесе другим молекулима са којима се среће. Вода. И ми смо од воде... Сваки наш покрет на неком нивоу постојања утискује мустре у разне видове наше стварности, у људе, у догађаје, у природу... Утичемо, и те како утичемо на своју стварност, само морамо да мрднемо, да не кажем који део тела. Или нам чабар не гине. 

   
Нина Мартиновић Армбрустер,
www.ninamartinovic.com
 

EUR/RSD 119.0355
Најновије вести