да нешто у животу променим на боље. Кад то кажем, у ствари мислим на себе: да нешто у себи променим на боље. Да збацим са себе неки непотребан терет којег нисам била ни свесна, да стекнем неку нову навику, да променим нешто у свом понашању. Јер сваки пут кад читам неке од таквих књига, сваки пут сам и ја нова и мој угао гледања на стварност је другачији него онда када сам читала претходни пут. Управо сам тој колекцији посебних и корисних књига додала још једну. Зове се „Тихи зов Аустралије“, а писац је једна лекарка, Марло Морган. Она је била у прилици да проведе неколико месеци у срцу Аустралије са старим племеном које себе назива „Прави људи“ а нас остале „мутанти“ и да у својој књизи пренесе свету њихову поруку. Тако је порука стигла и до мене и нагнала ме да поново преиспитујем своја схватања живота, своје ставове и систем вредности. Једна од кључних порука, мада је у свакој реченици по нека таква, јесте да је промена и њено прихватање не само неминовност, него једини начин да се напредује, да се расте и развија. Свака промена доноси неко ново учење, али је битно схватити то учење као учење о себи, а не о ситуацији у којој смо. Када бисмо били довољно виспрени да у свакој ситуацији посматрамо себе и сопаствену реакцију на њу, ствари би нам убрзо постале много јасније. Схавтили бисмо колико својим мислима, речима и делима одређујемо сопствену стварност и на који начин тај фамозни закон привлачења у ствари делује. Будући да живимо у материјалном свету, имамо тенденцију да видимо само материјалне ствари, па када говоримо о привлачењу жељених „ствари“ у живот, ограничавамо се у главном на материјално. У племену „Правих људи“ важи правило да све што неко пожели, треба да буде на корист свима и на корист свег постојећег живота, без личног става шта је добро за некога, а шта не. Није на мени да одређујем да ли је неко нешто заслужио или није. На мени је да пожелим добро свима, јер верујем у то добро. Колико год да су ме пута у животу упозоравали да то није мудро, да се доброта „не исплати“, да сам наивна и тиме превише рањива, мени је било важније да поштујем онај осећај негде дубоко у стомаку. Кад је ту нека фина топлина и пријатност, ја сам добро, снажнија сам, слободнија и сигурнија. Често ми се дешавало, и још увек ми се дешава (ваљда је то зато што до краја живота учимо неке своје лекције) да ме повуче нечије туђе мишљење, да на неки начин преузмем туђе понашање и ставове, а онда се после неког времена не осећам добро. Наравно! Кад не живим свој живот него неки измишљени, туђи. Време је стари преварант који нам не дозвољава да јасно видимо везу између узрока и последице, али како сам све чешће на тој клацкалици, све брже увиђам, или добијем јасне смернице на шта да обратим пажњу и где сам се одвојила од себе. Ево и ова књига је једна од њих, а можда би помогла и вама да доносите одлуке које су за ваше највише добро и на корист целокупног живота. Временом ћемо и ми престати да славимо рођендане, (шта има да се слави у нечем тако природном као што је старење које не захтева никакав труд?) него ћемо као Прави људи, славити дан када смо нешто научили, када смо постали мудрији и бољи људи.
Нина Мартиновић Армбрустер
