Нинине мустре: Огледалце, огледалце моје

Отуђили смо се једни од других. Више се не посећујемо, чујемо се телефоном или преко скајпа или преко вајбера. Нисмо више повезани реално, него виртуелно. Па добро,

неко би рекао да је то добро, да се окренемо више себи него другима, да мало више обраћамо пажњу на себе, и свој унутрашњи, а не спољашњи свет. Међутим, није тако. Бежећи од контакта са другим људским бићима, губимо прилику да увидимо на који начин функционишемо и да евентуално нешто по том питању предузмемо. Наша комуникација све више постаје једносмерна. Гледамо ТВ програм, читамо вести на интернету или у новинама и само примамо информације, нема двосмерне комуникације. У суштини, ми само „гутамо“ оно што нам се сервира, не реагујемо на то јер друга страна нас свакако не види и не чује, а онда се зачудимо некој својој реакцији у неким потпуно невезаним ситуацијама. Када бисмо више комуницирали једни са другима и при томе обраћали пажњу на то како се осећамо и како се понашамо, много бисмо боље себе упознали, и много боље управљали својим понашањем и својим животом. Вежбајући комуникацију, вежбамо да видимо и себе и друге у међусобним односима и лакше увиђамо шта то код себе можемо да променимо, како бисмо променили неке своје животне околности. Много пута смо чули да мењајући себе мењамо свет, међутим, шта смо у вези са тим предузели? И даље за све своје недаће кривимо систем, државу, родбину, партнера, комшије, школу, шефове, посао, време... и само кад би се нешто од тога променило, нама би било боље. А шта смо то суштински код себе барем покушали да променимо у последње време? Коју смо навику прогласили за „најсветију“ јер „то ми је још једино у чему уживам“ и настављамо да јој се покоравамо иако знамо да је погубна и одбијамо да макар покушамо да јој се одупремо. Још мање се трудимо да пронађемо узрок тој навици. Склони смо да кажемо па шта, и други то раде, па шта, сви то раде! Онај тихи гласић који нам изнутра поручује да нешто „не штима“ и да није у реду, као по команди одмах затрпавамо гомилом хране, ТВ серијама, новинским чланцима, блејањем по друштвеним мрежама или играњем разних игрица... Сви имамо тај тихи глас, то је наше унутрашње биће, то је оно што зовемо „ја“ када ставимо руку на груди кад хоћемо да се представимо. Ако се повремено током дана утишамо и ослушнемо своје дисање барем на неколико минута, тај ће се гласић пробити до наше свести и рећи нам тачно шта да урадимо са собом да би нам било боље. Препознаћемо да је то управо тај глас, ако се односи само на нас, никако на друге људе и на околности. Тај глас ће да нам помогне да схватимо да су други људи наша огледала и да кроз комуникацију са њима, ми у ствари откривамо како ми функционишемо. И ако су други према нама груби, неискрени и зли, то само значи да у нама постоје такве вибрације јер их другачије не бисмо привукли у своју стварност, и да би било добро открити њихове узроке и тако их заувек трансформисати. ( Препоручујем књигу Мајкла Брауна „Процес присутности“) Није то тако лако, лакше је побећи у виртуелни свет, али ако ћемо читавог живота избегавати живот, склањајући се од њега, зашто смо уопште дошли да га проживимо? Погледајмо у очи биће које сретнемо, потражимо ону искру због које се сви радујемо што живимо. Потражимо људскост у себи и у другима, док још имамо шта да тражимо.  

Нина Мартиновић Армбрустер

EUR/RSD 119.0355
Најновије вести