Нинине мустре: Промена перспективе

Док сам се као студенткиња враћала од куће са торбом пуном још увек влажног веша, маминих принцес крофни спакованих у кутију од корнфлекса и сете што одлазим од блиских људи,

од живота у којем сам сигурна и којем припадам, појављивао се увек онај један тренутак, који би ми потпуно променио стање свести. Преко Дунава би бљеснула светла Новог Сада и увек би сету сменила тиха радост знатижеље. Шта ли ме све чека у том бљештавилу? Ко су сви ти људи који у њему живе? Како и сама да постанем део те светлуцаве идиле и како да јој припадам? Временом су се светла града проширила, али се радост скупила, скоро да се згрчила.

Све је мање насмејаних лица, све мање чистих широких улица, све мање зеленила и птица. А једном сам видела море бљештавила у једној страној, далекој држави, свој од бетона, стакла и пластике сазданој. На тамном хоризонту, појавила су се огромна пространства шљаштећег града... града светлећих реклама, уличне расвете, и зграда разних облика и боја, као играчака поређаних по тепиху од светлости. Али пластика, најлон, стакло, бетон, асфалт... све се претворило у вештачко бљештавило. Нисам пожелела да тамо припадам. Али зато, постоји један призор од којег осећај радосно затитра, и настави да ми прија, да ме мотивише и инспирише. Призор у којем су светлеће рекламе направљене од сунца, а ноћу сијају одбљесци звезда које јасно, неометане градским светлима, обасјавају све што је привикнутом оку потребно да види. Нема буке. Уместо ритма музике у загушљивом клубу, слушамо ритам својих срца. И знамо хоћемо ли се пољубити без да испијамо чаше за опуштање. И онда уживамо у сваком тренутку, у сваком тону ноћне музике од песме птичице и зрикавца, у сваком мирису свежине, у сваком покрету лишћа и у сваком обличју воде... Том призору волим да додам неке детаље, да пренесем нешто од корисне напредне технологије у те природне амбијенте.

Нисам се баш толико определила за природу да желим да се вратим у првобитну заједницу. Волим ја и даље светлост града, ту врсту комуникације међу људима, играмо неке улоге, претварамо се да смо неко други, кројимо своје ликове по замислима других, како други треба да нас виде, нема терета одговорности за себе. Увек можеш да окривиш систем, школу, лекаре, учитеље, васпитаче за свако своје незадовољство. То ти оставља пуно простора да се бавиш нечим другим, што је у главном занимљивије него собом. Гледаш ТВ, излазиш у град, читаш књиге, идеш у позориште, посећујеш изложбе. Уживаш у нечем другом, али оно незадовољство тиња, у себи не уживаш. А кад у нечему не уживаш, трудиш се да га избегаваш, или га критикујеш бескрајно. И тако себе избегаваш, или се критикујеш, кукаш и жалиш се... временом, стварно ти је све мање добро. Права мустра није побећи у дивљину природе и све напустити. Барем није за већину читалаца.

Права мустра је бити у природи, али користити сву технологију која служи за опште добро људи и планете. Права мустра није одрећи се својих доживљаја из прошлости и лепих осећаја који су их пратили, само зато што данас мислимо другачије о стварима које смо тада са усхићењем гледали. Права мустра је призвати у срце те осећаје и додати им осећај припадања, јер сви припадамо природи. А тај осећај траје и траје... и због њега ћемо се све више тако добро осећати, да ћемо чуда стварати! За себе и за све.

Нина Мартиновић Армбрустер
ninamartinovic.com

EUR/RSD 119.1355
Најновије вести