Нинине мустре: Редари

Некада давно, знао се ред. Устајали смо старијима у аутобусу, јављали смо се комшијама, даљим и ближим, помагали смо и непознатима кад год смо могли и колико год смо могли...

А данас се тај ред затурио негде између негодовања што су други неваспитани и приговарања што су други некултурни. А ми савршени! Ми устајемо старијима у аутобусу, али зато легнемо на сирену када други учесници у саобраћају направе и најмању грешку. И није нам важно да ли је ноћ или дан, него ми фино кроз сирену избацимо сав накупљени гнев због оних некултурних. Легнемо ми тако на сирену да им покажемо колико су бахати, не хајући за то што је у соби до улице мама тек успавала бебу којој расту зубићи и тешко заспи. Не хајемо ни за оне старе, који тек повремено украду неки трен спокоја између два налета бола, па склопе очи и дану душом. Важно да ми покажемо како је неко некултуран, нехајан, безобзиран... Легнемо на ту сирену к'о да смо сами на овоме свету, тај некултурни и ми.

Има разних нивоа некултуре и неваспитања, али нам сви они исто говоре: критикујући друге, бежимо од могућности да преиспитамо себе. Критикујући друге, аутоматски се стављамо изнад њих, самоуверено се сматрајући компетентним да им судимо. А шта ако је у том ауту који нам је нагло пресекао пут, син возио оца којем је позлило? Или муж породиљу којој је баш пукао водењак? Не видимо себе. Замаглио нам се поглед од критиковања других. Није толико проблем у бахатима колико у односу према њима. Јер споља, људи их се гнушају, критикују их и оговарају, а када би доспели у сличне околности или на сличне положаје, слично би се понашали. Не зато што не умеју другачије, него због синдрома „а сад мало ја“. Тако када дођу на положај, људи не само да се понашају слично бахатима које су критиковали, него умеју да буду још гори! Сви смо томе сведочили у животу, више пута.

Зашто се то догађа? Имам неку своју теорију да су нам то све неки испити и да наше даље развијање одређује искључиво наше реаговање на разне ситуације и њихов актере, али није сад та теорија важна. Много је важније да освестимо како се ми понашамо. Какав пример дајемо деци када уз псовке критикујемо, ма колико нешто било погрешно? Шта је то што ми у сваком тренутку чинимо да ствари, ситуације, догађаје и околности побољшамо? Колико често покажемо разумевање и благонаклоност? Хајде да некоме данас уделимо комплимент. Хајде да се насмешимо свакој особи са којом се сретнемо. Хајде да покажемо свима да знамо шта је ред и како се он постиже и чува. Џабе критикујемо ако не умемо да покажемо како се нешто ради. Није наше да критикујемо, а још мање да љутитио реагујемо. То само одузима енергију и води ка конфликту који никада не буде конструктиван. Наше је да својим примером дајемо мустру како да вратимо ред у стварност у којој живимо. Ситни кораци на том путу састављени су од низа ситних добрих дела, стрпљивости, благонаклоности, обзирности и захвалности. Зна се ред и данас. Али морамо ми први да га поштујемо.

Ни­на Мар­ти­но­вић Ар­мбру­стер

www.ni­na­mar­ti­no­vic.com

EUR/RSD 119.0355
Најновије вести