Нинине мустре: Стање мисли

Последњих неколико деценија веровање да је све у животу зацртано судбином, заменило је веровање да све у нашем животу зависи од наших мисли. Чак и они који никада

нису чули за оца Тадеја, чули су за наслов књиге са његовим беседама: „Какве су ти мисли, такав ти је живот”. Савремена наука уз помоћ прецизних инструмената долази до запањујућих открића о томе колико суптилне вибрације које производи наш мозак могу да мењају стварност око нас. Врста мисли које одашиљу те вибрације, одређују коју врсту емоција осећамо, а срце те вибрације додатно појачава и одашиље у стварност око нас. Зато је коректније рећи да наше емоције креирају стварност, а емоције нам зависе од мисли, па се тако враћамо на почетак приче. Ипак, без обзира на то што знамо теорију, у пракси ретко успевамо да мудро искористимо то знање. Мисли нам потпуно неконтролисано окупирају мозак, често се једне те исте врте у круг из сата у сат, из дана у дан, из године у годину. Повремено их постанемо свесни, али најчешће ни не примећујемо какве су и колико нам штете наносе. Зашто је то тако? Зашто нам је „нормално“ да мислимо мисли испуњене бригом, стрепњом, страхом сваке врсте? Зашто чак и када знамо да то није корисно, не умемо да се одупремо пориву да радије очекујемо лоше него добро, па макар да се не разочарамо кад се деси нешто лоше. Мени је у детињству, баш као и свакоме од вас, машта радила савршено добро. Маштала сам о разним световима, скакутала по облацима, мувала се међу звездама и планетама, замишљајући неку дивну, раздрагану будућност. А онда сам једнога дана чула да то није добро тако. Неки паметњаквић ми је из најбоље намере рекао да се у животу увек деси обрнуто од онога како машташ. Тако сам полако почела да мењам начин на који маштам и кад би ми на памет пала нека лепа мисао, брзо бих се потрудила да је изокренем и замислим неки немио и ружан сценарио. Невероватно брзо сам се у томе извештила. Чим добијем неку лепу идеју, ја је брже боље упропастим неким ружним сликама, и могућим негативним исходом. Када бих с пролећа помислила на море замишљајући себе на плажи, убрзо бих се сетила да ствари обрнем и замислила бих себе како лето проводим у кући, сва несрећна и разочарана. Иако су заблуде које чујемо као мали у стању да нас држе у шаци целог живота, то није једини разлог што смо више склони негативним него позитивним мислима. Прави разлог лежи у нашој генетици која се преноси са генерације на генерацију и која у својој основној вибрацији чува и умножава све страхове, разочарења и бриге које су наши преци марљиво сакупљали. И чим се родимо, са тако напакованом генетиком, од мајке добијамо уз њену бескрајну љубав и бонус: разне страхове да ли је њена беба у реду, има ли температуру, расту ли јој зубићи, има ли грчеве... разлога за бригу, на претек! А наше мало биће, у потпуности зависно од мајке, осећа све то, упија, памти и носи те записе у свом енергетском телу као драгоценост за коју не слути колики је баласт и препрека у слободном развоју једног људског бића. Сва срећа, па постоје методе попут породичног распореда које нам помажу да сва та нежељена стања наших предака интегришемо, па да најзад у хармонији завибрирамо, да крила раширимо и удахнемо живот пуним плућима. А оном паметњаковићу хвала што сам се на личном примеру уверила да је ми боље од кад сам добре воље.

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести