нека озбиљна студија на ту тему. Обично такве људе доживљавам као „тврде“ људе. Некада сам мислила да су јаки. Ја бих заплакала за сваку ситницу, због песме, филма, рекламе, чак и слике, а они... ништа. Понекад сам им и завидела.
Осећала бих се постиђено због суза, покушавала бих да их прикријем, да их зауставим, али оне би свакако налазиле свој пут. Чак сам савладала кобну вештину потискивања емоција, али није много вредело. Временом сам открила да има разних суза и да све оне имају важну улогу у животу – од суза радосница до суза бесница – то су оне сузе које лијемо из беса, сузе које откривају немоћ. Најчешће сузе лијемо због туге. Туга се сузама излива, сузе је испирају и помажу нам да патњу кроз коју пролазимо, ублажимо.
Откривено је да разне врсте суза имају различит хемијски састав. Различитог су укуса и мириса. Чак сам у једној својој емисији научила да наше чуло мириса региструје мирис суза који врши утицај на подсвесном нивоу, па се тако догађа да сузе спрече нападача у покушају да науди потенцијалној жртви која се расплакала. И сама сам пробала укус својих суза. Некад су слане, некад су стварно горке, а некада као да немају укуса... Рекох вам, често сам плакала и имала сам довољно прилика да истражујем своје сузе.
Како сам заволела своје сузе? Открила сам једну посебну врсту суза које се појављују као реакција на нешто лепо, узвишено и посебно. То су сузе које прате ону врсту усхићења када у дубини себе осетите неки титрај, нешто вас дотакне и покрене неку буру из дубине стомака, у телу се догоди благи трзај, а у очима се појаве сузе. Те сузе брзо пресахну, не цуре баш дуго. Због необичних околности у којима потеку, скоро се никада ни не сетим да их окусим, али рекла бих да су баш некако медне.
Те су ми сузе највредније сузе, њима највише верујем иако се појављују изненада, готово увек без икаквог упозорења. Мој први сусрет са таквим сузама био је врло упечатљив и добро сам запамтила тај осећај. Било је то док сам читала једну од својих првих лектира. Не сећам се више ни која је књига била у питању, али знам да је после узбудљивих перипетија имала диван, срећан крај. Моме чуђењу није било краја док сам покушавала да схватим зашто плачем кад је крај срећан?!
Из дубине стомака кренуло је неко ситно треперење и без икакаве најаве као што би уобичајено било стезање у грлу, сузе су ми испуниле очи. Данас знам да је то био један од првих знакова како моје мудро тело покушава да комуницира са мојим умом. Ум нам од рођења товаре разним учењима, васпитањем, правилима, законима, забранама, оградама, лекцијама и свим тим вековима понављаним мустрама по којима је неко зацртао да треба да се понашамо и да реагујемо.
А тело много боље од било којег стручњака зна да процени истину и вредност. У поплави етике ружног, грубог и ратничког, увек ће опстати острвца лепог, смисленог и људског. Јер људске врлине су тихе и ненаметљиве, тек нас по која суза подсети да има наде за бољи свет. Ваљало би током ових ћудљивих времена исплакати оне горке, мутне, тешке и опоре сузе и створити простор за оне медне, које нас враћају својој суштини – лепоти људскости.
Нина Мартиновић Армбрустер
www.ninamartinovic.com
