Нинине мустре: Учитељица

Шта ћеш бити кад порастеш, често су ме питали кад сам била дете. Сву децу то питају. И још се онда загонетно смешкају, да детету буде још неугодније док смишља одговор.

Као да треба да се погоди шта то треба да се буде кад се порасте. Ја сам на такво питање спремно одговарала: „Учитељица!“ Свиђала ми се идеја да ја причам, а да сва деца морају да ме слушају. Чак сам на великим одморима окупљала другарице и играле смо се учитељице и ђака, где сам наравно ја била учитељица. Тада нисам ни слутила да ће ми једно од занимања бити стварно слично томе, само што нисам за катедром, него сам на екрану. И када држим семинаре јавног наступа, увек се сетим своје жеље да будем учитељица, јер иако ђаци нису деца, ипак од мене нешто уче.

Зашто нас од малена уче да размишљамо о будућности? Да ли је толико важно да се још тако малецки одлучујемо шта ћемо да постанемо? Зар нисмо постали чим смо се родили? Даље само треба да се развијамо, да растемо, да истражујемо како још све можемо да напредујемо. Кажу да свако од нас има велики број талената, а развијамо онај на који из било ког разлога усмеримо пажњу. То би значило да имамо разне могућности, много више него што смо замишљали кад смо били мали. Ако се присетимо шта смо волели да се играмо кад смо били мали, то може да нам помогне у одлуци на који свој таленат да усмеримо пажњу. Сетимо се што више игара којих смо се играли и одаберимо неку, коју бисмо могли да применимо на садашње животне околности. Запитајмо се само да ли је могуће да радимо у свом животу нешто слично као у тренуцима омиљене игре, и да осетимо сличну радост? Када бисмо успели да поново доживимо тај осећај, наши таленти скривени дубоко иза неостварених снова, распламсали би се! Ми бисмо се разиграли и јако бисмо уживали. А из таквих околности, када је човек весео, разигран, опуштен и слободан да буде оно што жели да буде, настају вредна дела.

Можда тако откријемо нешто што нисмо ни знали да умемо. И није редак случај да се из тако неког хобија, из игре, створи успешан посао. Најважнији услов за остварење успешног посла је да волимо то што радимо, да у томе уживамо, да се радујемо сваком и најмањем напретку и да константно чинимо тај свој посао занимљивим, прво себи, а онда и другима. Успешан је онај посао који се ради са задовољством, а не онај који радимо само зато што имамо добит. Добит је у реду, али ако не доноси радост, а сама по себи материјална добит то није у стању, онда то не могу да назовем успехом. Успешан човек је срећан човек, јер шта ће му успех ако није срећан? И тако ја, да бих била успешна, настојим да радим оно што ме чини срећном. Упијам разна знања, спајам их раздвајам, мешам и мућкам и преносим даље поруку коју сам ја из тих знања и искустава добила. Баш као нека учитељица. Само сам у међувремену и ја научила да слушам, јер тако и сама учим. А кад би мени неко од ђака на питање са почетка текста одговорио са „Бићу срећан“ дала бих му петицу, не за крај године, него за сва времена.   

Нина Мартиновић Армбрустер
ninamartinovic.com
 

EUR/RSD 119.1355
Најновије вести