Нинине мустре: Велики плачу

Можда зато што сам мајмун у кинеском хороскопу, а можда сам само љубопитљиве

природе, није ни важно зашто, али волим да упознајем људе, да упознајем нова места, градове и државе и сваку прилику користим да и себе мало боље упознам. Недавно сам била на крстарењу, на семинару породичног распореда и дружила се са углавном непознатим људима. Већина њих ме познаје преко емисија, многи су се и охрабрили да крену на пут упознавања себе управо захваљујући некој од емисија које сам радила, али тек је ово прилика да се стварно сретнемо и упознамо. Кад кажем стварно, не мислим само лицем у лице, него душом у душу, срцем у срце. И то ми причињава велику радост.

Посматрајући како се из дана у дан тридесетак непознатих људи разноликих старосних и професионалних структура упознаје, зближава и препознаје, дошла сам до једног занимљивог увида. Када се непознати људи сретну, зближе се онога тренутка када почну да се шале и да се смеју. Они духовитији, одмах користе тај свој дар за уклањање баријера међу људима, а они мало мање духовити, али отворени за нова пријатељства, једва дочекају да се неко нашали, па се смеју и гласније него иначе, како би и себе и друге охрабрили да се опусте, отворе и тако лакше међусобно комуницирају. Без отворености, нема комуникације. То је већ терен трговине и манипулације. Нажалост, тај терен је још увек врло посећен и на њему се одиграва већина наших свакодневних активности. Али пошто спадам у оне особе које не рију по рани прстом указујући на проблем, него сам вечито у потрази за решењима, напуштам тај терен и враћам тамо где сам дошла до увида о којем пишем.

Дакле, смех је прва брава којом се наша душа откључава, али то је тек предворје наше душе. Шта нас то стварно откључава и отвара за искрену међуљудску комуникацију? Сузе. Плач. Јецај. Временом научимо да контролишемо свој смех, да му додамо звонку ноту, да га грлено и снажно проспемо по простору, или да га пригушимо. Али плач тешко можемо да контролишемо. Могу глумци да га одглуме добро, али тек пошто и сами дубоко зароне у неку тужну емоцију. Плач је последња брана која је попустила и дозволила души да се отвори, и оној искрености коју често ни сами у себи не познајемо, дозволи да провири или да покуља напоље, да се ослободи терета потискивања и пусти да кроз јецај изрони оно што се крије у најтамнијим дубинама наше подсвести.

Најбоље од свега је што ни не знамо (барем на овом семинару на којем сам била) зашто плачемо. Не пролазимо кроз трауме и патње својих предака поново их проживљавајући. Не. Само пуштамо да тај јецај продрма и протресе чвор који се запетљао у нашим генима, да се размрси и да нас више не жуља под сопственом кожом. Тако на крају ових недељу дана које заједно проведосмо радећи на себи, сви бар по неку сузу пустисмо. Зближила нас је искреност која из тих суза израња и чисти све препреке, све манипулације, све интересе и махинације којима смо склони. А истина је у људскости и још једној сличној речи: у љубави. А то што се „случајно“ потрефило да се један човек што му неки људи тешко успех опраштају, баш ових дана на Олимпијади пред целим светом расплакао, само је ојачало тај увид, и потврдило да истина нађе свој пут, чак и када је неки не препознају.

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com

EUR/RSD 119.0355
Најновије вести