о којем званична наука никако да се изјасни (ваљда зато што је невидљиво уз помоћ ових првих пет) ни не рачунамо. И мада у неким случајевима више верујемо апаратима које смо баш ми, са тих својих 5,6 чула створили (верујемо када нам ти апарати кажу да постоје ултраљубичасти, инфрацрвени... иако их ми не видимо), своме телу, када нам на нешто тихим осећајем, да не кажем предосећајем укаже, не верујемо. И кажемо тада себи: „Ма шта умишљаш?“ и правимо се да се ништа није десило, и да је тај унутрашњи осећај бесмислено блебетање нашег доконог ума. Зашто је то тако? Зато што су нас тако научили. Ко нас је то научио? Они које су исто тако неки њихови ауторитети – родитељи, учитељи, пријатељи, научили. И тако у недоглед у прошлост. Чим смо се родили, почели су да нас уче како да комуницирамо, како да се понашамо и како да се уклапамо у већ одавно зацртану слику стварности.
Тако су нас једнога дана научили да није у реду да туђа чула мириса повређујемо, и никако не би требало да смрдимо, него да лепо сопствени смрад замаскирамо, или још боље да га у свом телу задржимо, па нека себи изнутра смрдимо кол'ко хоћемо. Читава једна индустријска грана, и то једна од тренутно најмоћнијих, развила се захваљујући нашој тежњи да замаскирамо сопствени непријатан мирис. А зашто уопште воњамо уоколо? То се ни не питамо. Испада да је најприроднија ствар на свету зачепити дезодорансима све поре кроз које би отрови накупљени у телу евентуално били природним путем - знојењем, избачени из тог нашег тела. Али авај! Куд ћете напоље, јесте нормални? Па да после у додиру са не знам чиме из ваздуха, почнете да се разграђујете, и да ју, наопако, другима смрдите? А, не отрови наши! Има да останете у телу, вратите се одакле сте дошли, колајте уоколо, па на крају крајева пронађите неко згодно место, шћућурите се тамо, оградите се бедемима од масног ткива, и у том свом ћошку ћутите и смрдите! Ето одличне идеје! Онда лепо нека ту буде једна мала депонија, и нека сви отрови које унесемо кроз ваздух, воду или храну, иду тамо, а не кроз зној, пу, пу, далеко било! Временом та депонија порасте, па се појави и на више места у телу, а ми јој онда дамо неко име попут цисте или тако некако, и сматрамо је природном појавом јер, ко је још у данашње време потпуно здрав? Важно да је наше чуло мириса задовољено. Лепо га дражи хемијски мирис из скупоцених бочица, пријатно је и за нас и за околину, па и кад мало зноја процури, бар мирише на хемију.
Ипак, оно шесто чуло, иако званично непризнато да постоји, каже да ту нешто није у складу са природом, па самим тим ни са човеком. Тако мене то чуло одведе на разне стране, те откријем соду бикарбону, па кад је нанесем на чисту влажну кожу испод пазуха, нема непријатног мириса, а отрови слободно напуштају моје тело кроз зној. А уместо да на кожу прскам хемијске мирисе са ко зна каквим састојцима који при том директно улазе у крвоток, а да их јетра не преконтролише и преради, ја се лепо истраљам матичњаком, и сви се још диве мом необичном парфему. Може и нана да послужи, или још боље лаванда или рузмарин. То је већ ствар укуса, пардон, мириса. За ову моју миришљаву мустру, моје чуло мириса до неба је захвално моме шестом чулу, а ви се пре употребе посаветујте са својима.
Нина Мартиновић Армбрустер
