Са снимања првог поетског филма „Олуја“: Превише поносан да умре, превише огорчен да живи

Ја не идем без играчака“, биле су речи пркоса четворогодишњака који је једног августовског јутра 1995. године морао да напусти своју собу, свој дом, своје другаре, комшије, своју Рушевицу у Српској Крајини.
7 - mala remeta 2
Фото: Дневник (В. Фифа)

Изборивши се за бар неколико пластичних сапутника, дечак је чврсто држао кључ своје закључане собе, уверен да у њу нико неће ући - све док се он у њу и не врати.

- Кључ и даље имам, али та врата не постоје - прича Никола Раусављевић (30) који већ 26 година чува нешто тако лагано попут тог маленог парчета метала, а носи нешто тако тешко попут препуног кофера сећања, страхова, несхватања, осећања. - На прозору у соби сам имао теглу са рибицама и на њој неку малу играчку као сито, и кад сам се пробудио, видео сам да се све то тресе. Тада сам кроз прозор видео војну колону, камионе, топове. Тај дан или сутрадан, нисам више сигуран, кренули смо. Ја нисам имао никакву свест о томе шта се дешава у том периоду, наравно, али ми је било нејасно зашто ми морамо да идемо и зашто не могу да носим своје играчке.

Иако су сви из његове породице прошли добро, или колико се заиста може добро проћи, Николи је цела та прича „језива на више нивоа“. Шта је потребно једном човеку да протера другог са његовог огњишта, шта му је потребно да убије некога, да учини зло другом људском бићу? Питања су која већ 26 година одзвањају у глави аутора песме „Олуја“, за коју се охрабрио да недавно сними истоимени први поетски филм.

- Песма постоји одавно и цео овај пројекат је требало да се реализује прошле године на двадесетпетогодишњицу од „Олује“, али нас је омела корона и сад смо прионули на посао. Никад није касно, јер људи који су преживели „Олују“ увек имају, поготово око ових дана и датума, неку дозу сете, страха, отпора, зависи како ко и како шта. Ово је прича о једном човеку. Песма је моја и наравно да је лична, али с друге стране, она представља комплетну људску трагедију, свих са ових простора и целог света, небитно где и на којој страни се ратује, јер не могу да појмим како можеш да учиниш зло другом човеку - појашњава Раусављевић, додајући да и након свега у њему нема никакве мржње и нема отпора према овима или онима.

„Склањам слутње из облака и сумње из магле које никада нисам так’о. Облачим чист под притиском зоре стари прашњави сако и као оловни војник на шаховском пољу - када ноћ у мени занеми - корачам тихо, тупо и право и слушам ођеке што се понављају као рефрени“, први су стихови Николине песме која је први пут дошла пред очи јавности објављена на нашој омладинској страни „Твој лист“ још 2018. године. И као што смо се ми вратили истом поетском делу, тако се и њен аутор редовно враћа у скривене одаје истих тих редова.

Фото: Дневник (В. Фифа)

- Страшно је што се то дешавало било коме, то је поента приче, то је оно што сам хтео, мада нема ту много хтења кад пишеш поезију, изађе из тебе и после схватиш да ли нешто јесте или није. Али, хтео сам да прикажем судбину једног човека који је изгубио све у том рату и који и даље живи и који је превише поносан да умре, а с друге стране превише огорчен да би живео - спроводи нас аутор кроз поменуте галерије његових прикљученија, закључујући да нема веће трагедије него кад на такав начин изгубиш некога.

Како би поетски филм „Олуја“, сниман у Малој Ремети, угледао светлост дана, што ће се десити уочи годишњице те војне операције, 4. августа, вишечлана млада мушка екипа добила је новчану подршку од Фонда за избегла, расељена лица и за сарадњу са Србима у региону. На Раусављевићеве стихове режисер Никола Живковић осмислио је сценарио који је до перфекционизма представио глумац Зоран Карајлић, првак Шабачког позоришта и некадашњи управник.

- Приказаћемо дан живота човека на селу и то ће бити јако једноставне радње у питању, али оне њему скрећу мисли од сећања и осећања која га везују за „Олују“ и да је изгубио тамо и сина и жену, и да је остао сам и остао му је рад као једини бег од свега - прича Живковић, видно задовољан како је пројекат протекао. - Он нон-стоп ради, стално измишља неке послове, он бежи од себе јер нема снаге да се суочи са собом. Верујем да то јесте неки путоказ, једини начин, јер шта му друго остаје? Он није лик који би се убио, он је борац, тера своје и иде до краја и зато он нон-стоп ради.

Он је држава која се никад не би распала, наводи нас на мисао карактер оног ко је остао сам и донекле ипак распаднут.

- Волео сам Југославију, имам право на то, и мислим да смо били озбиљна земља, много озбиљнија него што су све ове сад појединачно, чак и заједно - каже седамдесетогодишњи глумац Зоран Карајлић, видно југоносталгичан и с дозом позитивне треме како ли ће што уверљивије изнети лик с којим, истина, не може у потпуности да се поистовети јер нема ни приближно слична искуства. - Страшно је било тим људима који су напуштали своје куће заувек, иза којих ништа није остало, као да нису ни постојали. А виђао сам да се нису осећали ни овде као код куће и то је велики проблем. Видео сам нешто код свих тих људи, код избеглица које су дошле у Србију, наишао сам на једну заједничку црту која ми у почетку није била јасна, али онда сам успео да је дефинишем, а то је отупелост. Отупелост на све недаће, јер се њима све лоше већ догодило. То је у њима као неки одбрамбени механизам. То уопште није равнодушност, то је отупелост на бол, живот, на свако ново дешавање, више их ништа ни не радује на прави начин.

И док су у том делиријуму сећања и не-радости, њихова бол неће моћи да почива у миру, а пред очима ће им се враћати и понављати исте слике различитог садржаја - „једне куће из детињства и друге за коју знам како сада изгледа, кад не постоји било шта што је постојало“, речи су Николе Раусављевића.

Леа Радловачки

EUR/RSD 117.5833
Најновије вести