Као последњи, 11. потомак богобојажљивог оца Владимира Баје и мајке Слободинке, рођен је потоњи архимандрит Гаврило 1949, али су детињство преживели само њих троје. Мајку је једва упамтио јер је имао свега три године, кад је преминула. А онда је 1960. нестао из куће.
После неколико дана потраге, брат Ђорђе га је нашао у манастиру Сабора Светих архангела, једној од најстаријих богомоља под окриљем СПЦ, подигнутој у време док је велики жупан Стефан Немања зидао цркве у Прокупљу. Три године касније, млади Видослав је поново покушао да постане калуђер у неком од фрушкогорских манастира, али га они, строго се држећи древних канона, нису због малолетности прихватили ни као искушеника, већ је неко време био на тзв. послушању, помажући у физичким пословима остарелим братствима.
Једва је имао 15 година, кад се запутио чак у Кучевиште крај Скопља, и ту добио монашко име Гаврило. За десет година је оживео манастир и стекао поштовање верника, не само из околине. (Због њега. више стотина километара, до Срема, путује стотине Македонаца по пет-шет пута годишње.) Као да му је судбинска мисија била да стално обнавља запуштене богомоље, па је четири године провео у Белом манастиру крај Пакраца у Хрватској, једну у Ковиљу, а 1978. преузео своју завичајну Привину Главу.
Кад је стигао, памти да су сводови Саборне цркве и конаци претили да се, сваког тренутка, уруше. Свеће су паљене у обичном бурету. Затекао је толико испрану мантију, па се плашио да је обуче, да се током литургије не распадне, а данас 40 нових чека будуће калуђере. Од тада, не само да је централни храм обновљен, већ је подигнут читав манастирски комплекс у ком су цркве: Богородичиног покрова, Светог Георгија и Уздизања часног крста, док је, на самом извору, предивна капела посвећена Источном Петку. Сазидана је књижница, музеј, монашке келије, летњиковац, господарско двориште са резиденцијом, а вода стиже из бунара дубоког 160 метара.
Отац Гаврило наглашава да ни динар није добијен од државе или епархије, већ је све финансирано само од прилога народа, и прихода са невеликог имања. Иконостас је 12 година чамио у Завода за заштиту споменика, на ред за рестаурацију је стигао тек кад је посао унапред плаћен, а у међувремену су и фреске очишћене и засијале. Од манастирских прихода је београдска Клиника за рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић” добила, на дар, капелу Светог Луке.
Углавном, раширио се глас о харизматичном оцу Гаврилу и чудесним исцелењима, која наука не може објаснити, па кроз источну и северну капију манастира, без обзира на веру, уђе годишње десетине хиљада људи. Не само из Србије, већ и Хрватске, Словеније, Белгије, Холандије, Швајцарске, Аустралије, Немачке... Доста и Руса, те је недавно игуман венчао пар њих, Михајла и Веронику. Израчунао је да му се, током 37 година, за утеху или савет обратило бар 1,3 милиона људи, али том бројком није импресиониран, јер вели да је све више „Срба по потреби”, а заправо су зли људи, хоштаплери и лопови. Не воли ни кад га неки егзалтирано називају пророком, па им објашњава да је први и последњи пророк био Јован Крститељ.
- Доктори лече од разних болести, а ми духовници психу - вели игуман. - Још је патријарх Пајсије Јањевац, у 16. веку, тврдио да су у нашем манастиру јаке божанске силе, а чуда се догађају и од мог доласка. Рецимо, довезу, из Швајцарске, непокретног човека на задњем седишту аутомобила. Уз молитве је, након два дана, проходао, сео за волан, захвалио се и отишао. Две неме девојчице, близнакиње, из Словеније, су овде проговориле. Једно дете из Републике Српске, уз помоћ молитве, пробудило се и коме. Исто тако, неки хистерични дечак је почео нормално да живи. Више од 70 брачних парова, који су дуго чекали децу, добише их.
Жени из Смедерева, на ВМА су утврдили труо десни кук, и предложили ампутацију. Она одбила, дошла два пута у манастир, трећи пут је својим речима молила за помоћ Богородицу и Исуса Христа, па је, по изласку из цркве, након 20 корака сама проходала...
Долазили су и актуелни политичари по благослов да постану вође, не само своје странке, већ много више. Речен им је дан, месец и година кад ће поступити на прави начин да почну предводити земљу и народ у бољи живот. Тако се и догодило. Не очекујем, нити ми је стало да потврде да је тако било.
Стижу често читаве ескурзије пензионера, средњошколаца или бајкера, који траже благослов пред неки дуг пут, али и спортисти.
- Са мајком дошла наша славна тенисерка Јелена Јанковић, сва јадна и у депресији, ништа јој није ишло од руке, али само неколико недеља након молитви у овој светињи, читам у новинама да је опет почела да побеђује.
Баш у време кад је игуман навршавао пола века монашког живота, на падине Фрушке Горе дошла је група пољских новинара и камермана, да за државну телевизију, припреми једносатни прилог о манастиру. Три дана снимали су литургије и људе који су разговорали са архимандритом.
- Већ смо обишли све познате православне манастире Србије, Русије, Румуније и Бугарске, али то што смо видели овде, нисмо готово нигде. Отац Гаврило је човек непресушне енергије и били смо сведоци да, у само у једном дану, прими више од 100 особа - задивљно рече продуцент екипе.
Драгољуб Савичин
Ходочасници стижу са свих странаПљачкали га усташе и Турци
Локални властелин Приба / Прива, био је, пред крај 12. века, ктитор манастира Светих архангела Михајла и Гаврила. Проширили су га 1496. архиепископ Максим и његов брат Јован, последњи српски деспот из лозе Бранковић, који је, од краља Угарске, добио овај део Срема на управу.
Након турских пустошења, у дефтерима је 1566. записано да у порти постоји само дрвена црква. На њеним темељима, тек пошто су Османлије прогнане из Паноније, богати српски трговци из Шида, Вуковара и Осијека, почели су 1741. зидати нову цркву, стилски по узору на Ново Хопово.
Тачно два века касније, усташе су протерале братство, опљачкале реликвије вековима сабиране у ризници, али, срећом, нису разориле манастир.
Након рата „ослободилачке” власти су му одузеле 800 хектара, а оставиле да преживљава од свега десет.
