Синдикалне организације се све ређе баве набавком дрва, угља или брикета. Зато већини будућих купаца остаје да се за финансијски део сналази сама. Уколико немају готовине – а обично је тако – ту су друге опције: куповина платним картицама или готовински кредити. Потрошачких кредита готово да и нема. Већина произвођача огревног угља је код нас врло слабашна финансијски. Уколико би желели да кредитирају промет у малопродаји, морале би и сами да подигну кредит код банке. Исто важи и за трговачке куће које се баве прометом огрева. У том случају оне би каматни трошак само пребациле на крајњег корисника. С обзиром на то да код нас зидање цена представља национални спорт, извесно је да би потрошачи добили још и неповољније услове него када подижу зајам код банке за свој рачун.
Потрошачки кредити су код нас пали на ниске гране. Подаци Удружења банака и Кредитног бироа говоре да су за првих осам месеци пали готово 17 одсто и укупна сума износи 18,9 милијарди динара. Насупрот томе, готовинске позајмице су порасле за исти проценат и у истом периоду досегле суму од 306,87 милијарди динара. Разлика је драстична, а о томе зашто је то тако, економиста и међународни консултант Милан Ковачевић каже:
– Наши произвођачи по пословним перформансама не испуњавају често услове за кредит – објашњава наш саговорник. – Робу продају преко трговачких кућа. Оне пак често касне и прекорачују и обећане и законске рокове плаћања. То се онда враћа банкама као бумеранг јер произвођач не може да врати рату на време банци чак и када би добио кредит. Таква кретања су код нас присутна већ дуже, и то банкарима даје шансу да имају картелски положај који оне користе.
Банкарима се више исплати да одобре више мањих готовинских кредита јер, и ако буде пробема код отплате, тешко да ће их имати сви клијенти. Код кредитирања произвођача, ако дође до проблема, ризик је већи. Осим тога, банкама се највише исплати да дају готовинске кридите јер ће се клијент задужити и више него што је укупна цена огрева који набавља – комотније је када се узме и додатна сума.
Понуда банкарских производа код нас је прилична. Клијентима се нуде готовински зајмови. Најпопуларнији су динарски јер нема обавезног учешћа од 30 одсто. Ту су и платне картице. Камата је виша, али то није правило. Све више банака трговцима, па и стовариштима за огрев која код њих имају рачун и преко њих обављају платни промет, дају погодности. Њихови купци не морају да плате камату када пазаре путем картица или је она нижа.
За огрев код нас просечно домаћинство које живи у кући обично годишње потроши око 100.000 динара. Купац за динарски зајам уз камату од 6,9 одсто годину дана плаћа рату од 8.648 динара, без учешћа. А како изгледа када се купује картицама? Банке све више купцима нуде инстолмент картице где трошак могу да поделе на рате – на три, шест или 12 месеци. Често је то без камате, али уз провизију од 50 динара месечно. Поједине зарачунавају камату од пет одсто месечно, али само ако клијент закасни и не плати рату по доспећу по уговору. Уколико се користи риволвинг кредит, камата је бар 20 одсто годишње.
А може ли повољније?...
Моћи ће једног дана када произвођачи и трговци огревом буду толико економски јаки да они диктирају услове банкама, а не обрнуто. А то, извесно, неће бити наредне сезоне, а ни оне после
Д. Вујошевић
Зајам за једну сезону
Клијентима који за огрев морају да се задуже савет је да не иду на вишегодишње кредите. Старо правило каже да се код куповине робе, па било и кеш кредитом, треба задужити на рок на који се роба користи. Значи, за огрев треба узети кредит који се може отплатити до следеће сезоне. Да не би било цвокотања наредне године, када клијент може остати и без огрева и без кредита.
