У Новом Саду се гради на све стране, али је све мање мајстора

Дан грађевинара Србије обележава се 8. августа. Упркос кризи која је утицала на готово све гране привраде, неимари свој дан могу прославити у добром расположењу.
radnici gradiliste gradjevinstvo susnjevic
Фото: Дневник/ Слободан Шушњевић

За разлику од периода пре десетак година, када је скоро 40.000 људи у грађевинарству, индустрији грађевинског материјала, као и у пратећим гранама, остало без посла, данас се не само у Новом Саду већ и у читавој држави улаже у велике пројекте, станоградња је у експанзији, асфалтирају се километри улица. Посла има, дневнице мајстора су пристојне, али увек има места за побољшање услова рада.

Према речима председника Синдиката грађевинарства Војводине и Новог Сада Јосипа Модића, Српска Атина је дала велик допринос опоравку грађевинске индустрије, јер је наш град међу првима почео да реализује велике инвестиције на којима је било, и још увек је, упослено на хиљаде радника.

– Посла има напретек, али нам недостају квалификовани радници, попут армирача, водоинсталатера, мајстора за системе грејања, зидара, електричара, возача, путара... И то није само тренутни проблем. Уколико се настави овакав тренд, ко ће одржавати и поправљати све што је изграђено? Већ је сада потребно заказати термин код добрих и искусних мајстора пошто су пребукирани – упозорава Модић. – Нажалост, многи радници су одлучили да у потрази за бољим животним стандардом оду у иностранство. Млади, квалификовани радници углавном одлазе јер немају стално запослење, често раде на црно, па не могу да подигну кредите како би се стамбено обезбедили.

Недостатак домаће радне снаге се, каже Модић, надомешћује запошљавањем људи из иностранства, углавном Турске, Индије, Албаније, Пакистана, Непала, који су неквалификовани и необучени, спремни да раде за врло мале дневнице. Често живе у нехигијенским условима и без неопходне заштите, а већи део зараде шаљу породици у домовини, не трошећи новац код нас.

– Према појединим подацима, у Србији има око 20.000 пријављених радника из иностранства, док је број илегалних вероватно већи – истиче наш саговорник. – Проблем је што послодавац од петорице радника из иностранства само двојицу пријави, а остали раде на црно. Забележени су случајеви када су им одузимани пасоши, нису исплаћиване зараде, што нипошто не сме да се дешава.


Град расте у ширину

Грађевинарство је, заједно с пољопривредом, покретач привреде, па је поскупљење грађевинског материјала, нарочито гвожђа, забринуло не само запослене у грађевинској индустрији већ и грађане који су у потрази за некретнинама. Како објашњава Јосип Модић, украјинска криза је мало утицала на грађевинарство, те се углавном дуже чекало на набавку појединих материјала, док протекли период чак бележи благи пад цена.

– Када је реч о Новом Саду, у последње време тенденција је да се град развија у ширину, па се тако са сремске стране граде насеља на три етаже, поготово на Карагачи, Алибеговцу, Мишелуку, као и у неколико насеља затвореног типа – каже наш саговорник. – Обим посла се непрекидно повећава, што ће посебно бити изражено када почне градња четвртог моста, док ће у изградњи Фрушкогорског коридора од укупног броја радника бити ангажовано 49 одсто наших. Ти пројекти ће много утицати на развој насеља са сремске стране, те ће се побољшати квалитет живота. Синдикат је пратио анализу Генералног урбанистичког плана (ГУП) јер ће га реализовати запослени у грађевинарству, па уколико све буде како је предвиђено, на новосадским градилиштима биће запослено више хиљада радника који ће користити домаћи грађевински материјал, што ће се позитивно одразити како на градску, тако и на републичку касу.


Када је реч о домаћим радницима у грађевинарству, и даље је одређени број неимара запослен на црно или су пријављени на минималац, а остатак зараде им се исплаћује на руке. Модић наглашава да радници не би требало да пристају на такве услове јер су на губитку – немају годишњи одмор, право на боловање, а ускраћена су им и друга радничка права.

– Један од предлога како би се могао смањити рад на црно јесте примена праксе из западних земаља – каже Модић. – Сваки радник би имао идентификациону картицу, путем које инспектори могу да утврде да ли је пријављен. На њој би се, осим свих битних информација о запослењу, чак налазио податак о крвној групи, који може бити пресудан у случају незгоде. На тај начин би провера запослених била бржа и детаљнија, што би помогло инспекторима, којих нема ни приближно довољно. Такође, могао би се оформити конзорцијум домаћих грађевинских компанија које би парирале иностраним, а самим тим могло би се и конкурисати за велике пројекте, пре свега у Европи и на Блиском истоку.

Модић закључује да би држава требало да озбиљно схвати одлив и недостатак радника, те да благовремено изради план како их задржати односно вратити из иностранства, јер ће се у будућности наша грађевинска индустрија наћи пред додатним изазовима. Како појашњава, у развијеним европским земљама, с високим животним стандардом, попут Белгије, Немачке или Шведске, у којој према проценама недостаје 800.000 радника како би се одржао пензиони фонд, фали квалификоване радне снаге, па су те државе у непрекидној потрази за запосленима, а управо су то „дестинације” које бирају и наши радници у потрази за плаћенијим и сигурнијим послом.

С. Ковач

фото: Ф. Бакић

 

EUR/RSD 117.3079
Најновије вести