Адвокат Владимир Маринков, један од бранилаца у процесу, каже да је судско веће донело делимичну одлуку по предлогу одбране за издвајање доказа и да је у овом тренутку издвојен само извештај о анализи оствареног саобраћаја мобилних телефона на одређеном подручју у Београду 11. априла 1999. године, односно у одређеном временском периоду, забележен на 40 трака, од којих је тридесетак прибављено после шест година од тада, а након дванаест година још десет трака.
Судска одлука о издвајању тог извештаја је првостепена и на њу Тужилаштво има право жалбе.
- Издвајање извештаја о анализи остварних телекомуникација одбрана је тражила јер је начин прибављања трака које су биле предмет анализе, по нашем ставу, а сада и по ставу суда, незаконит. Одбрана је, међутим, тражила издвајање и доказа који су призашли из тог извештаја, који су њим контаминирани, а реч је такође о анализама одређених телекомуникација - изјавио је за „Дневник“ адвокат Маринков.
У образложењу предлога за издвајање оспорених анализа, одбрана је навела, поред осталог, да је „Законом о електронским комуникацијама прописано да је оператор дужан да податке чува 12 месеци од дана обављене комуникације и да није дужан да задржи податке које није произвео нити обрадио, а да се из списа недвосмислено утврђује да су предметни електронски записи о телекомуникацијама одузети од оператора “Мобтел Србија“' БК-ПТТ ДОО, 6. јуна 2005. године, а од оператора “Телеком Србија” дана 22. новембра 2011. године”.
- Имајући у виду да су наведени материјали прибављени шест, односно дванаест година након кривичноправног догађаја, чак и да су аутентични, а основано сумњамо да нису, јасно је да би били незаконито задржани од стране оператора након истека законског рока, те самим тим и незаконито прибављени, јер је оператор дужан да исте уништи након истека тог рока ради заштите прописаних људских права односних на приватност и неповредивост комуникације, ако се уопште и ради о правим записима о комуникацијама - истиче одбрана у образложењу свог предлога.
Одбрана је нагласила да је по закону који је био на снази 1999. године, „вршење надзора и снимања телефонских и других разговора или комуникација било могуће једино одлуком председника Врховног суда, на писани и образложени предлог служби безбедности и Министра унутрашњих послова, а тако прописана законска форма није била испуњена за прибављање и обраду ових материјала из разлога што није постојало ни одобрење, а ни примена мере надзора и снимања телефонских и других разговора или комуникација према окривљенима, па како се нису ни могли применити као доказно средство према тадашње важећем закону, исти се не могу користити у овом, па ни било ком другом кривичном поступку”. Осим тога, како тврди одбрана, “поставља се питање и законитости наводног држања ових материјала од стране другог оператора, који податке није ни произвео ни обрадио у смислу Закона о електронским комуникацијама, будући да се увидом у извештаје МУП РС, ДП, УКП, ШИМ и БИА од 12. фебруара 2012. године, утврђује да су предметни подаци једним делом прибављени од „Телеком Србија“. Из тог извештаја, као и из приложених табела и графичких приказа, не може се утврдити који подаци су добијени из материјала привремено одузетих од „Мобтела“, а који од „Телекома“. Поред тога, аутентичност предметних материјала је практично немогуће испитати, на првом месту због незаконитог начина прибављања и дугог временског интервала између наведеног похрањивања података и њиховог прибављања у овом поступку, али и због немогућности утврђивања да ли је дошло до измена садржаја носача података у периоду од наведеног похрањивања истих, до њиховог здруживања у овај предмет. Дакле, не постоји континуитет доказних чињеница”.
Одбрана предлаже да се „из списа предмета издвоје сва писмена која се односе на доказе о телефонској комуникацији између окривљених и других лица, као што су табеле и графички прикази комуникација, извештаји о вештачењу оствареног телефонског саобраћаја, као и свих других писмена везаних за те незаконито прибављене доказе”.
Судски процес води се против бивших припадника ДБ-а Радомира Марковића, Милана Радоњића, Мирослава Курака и Ратка Ромића.
У оптужници коју је Специјално тужилаштво подигло у јуну 2014. године, наводи да су Ћурувију, док се 11. априла 1999. са супругом Бранком Прпом враћао из шетње кући, у хаустору зграде, иза леђа напали Мирослав Курак, припадник резервног састава ДБ, и Ратко Ромић, главни инспектор Друге управе ДБ, да је Курак пуцао из шкорпиона у Ћурувију, а Ромић дршком пиштоља ударио у главу Прпу, када је покушала да се окрене.
Бивши начелник РДБ-а Радомир Марковић терети се за „подстрекавање на убиство“, да је сачинио план и упознао с њим начелника београдског Центра ДБ-а Милана Радоњића, а да је он са Ромићем и Кураком постигао договор о извршењу и пружио им логистику“.
Сви оптужени су одбацили било какву повезаност с тим злочином , наводећи да је оптужница са „изразито политичком позадином, да је циљ да се оцрни РДБ, а преко њега и бивша власт, и да је оптужница једини доказ за оптужницу“.
Оптужени Радомир Марковић налази се у затвору на издржавању казне од 40 година на коју је осуђен у случају Ибарска магистрала. За одбеглим Мирославом Кураком расписана је међународна потерница, а Милан Радоњић и Ратко Ромић су у кућном притвору.
Следеће рочиште је заказано за 11. мај.
Ј. Јаковљевић