о спречавању насиља у породици је да се у наш правни систем унесе стандард по којем учинилац насиља не сме да остане код куће, не само када је насиље већ учињено – што је и сада кривично дело – већ и када постоји непосредна опасност од настанка било којег облика насиља. Практично, остварује се принцип такозване нулте толеранције на насиље.
Пракса је показала да је постојећи систем кривичног права недовољан за заштиту жртава и да га треба употпунити низом посебних одредаба чија је сврха да се успостави темпорални континуитет заштите жртава насиља од настанка насиља, или претње да ће до њега доћи, до тренутка када ће жртва бити у стању да се опорави, а насилник сноси одговорност за своје понашање. Тачније, одговорност насилника помера се „уназад” пре наступања дејства кривичног поступка или поступка заштите од насиља предвиђеног Породичним законом.
Садашњи српски Кривични законик пружа јасна решења само онда када је насиље извршено па постоји кривично дело и основ за одређивање притвора извршиоцу кривичног дела, односно насиља. Осим кривичноправног значаја, овде притвор представља начин својеврсне заштите жртве насиља, будући да раздваја жртву од насилника. Тиме се спречава понављање насиља, али и жртви оставља извесно време да о свему промисли и донесе понекад веома битне животне одлуке.
Међутим, он не садржи решење за случај када се догоди насиље у породици или када прети његово понављање, односно када постоји кривично дело, али не и законски основ да се учиниоцу насиља одреди притвор и тако он уклони с попришта насиља. Постоји и правна празнина када се насиље није догодило, али постоји непосредна опасност да ће га бити. Због тога је циљ закона о спречавању насиља у породици да се премости правни вакуум који постоји од пријаве насиља, или опасности од њега, до отпочињања одговарајућег судског поступка, јер је управо у том времену жртва нарочито изложена ризику од поновљеног или ескалираног насиља.
Такође, закон о спречавању насиља у породици уређује и посебан поступак државних и других органа, организација и установа, који се не састоји само од стриктно правничких елемената, нити од изрицања казне учиниоцу насиља већ је прожет низом психолошких и социјалних премиса. Истина је да он, пре свега, подразумева изрицање хитних мера учиниоцу насиља, којима се он лишава извесних права науштрб заштите жртава насиља у строго нормираном поступку.
Хитне мере јесу један од института којима се спречава понављање насиља или могућност да до њега дође. Међутим, осим хитних мера које имају превентивни карактер, па и онда када је насиље већ уследило, тим актом уређују се и органи и установе које се старају о заштити жртве насиља. То јесте, пре свега, полиција, али не само она већ и пружање правне помоћи, социјалних и психолошких поступака чија је сврха да жртва предахне, да се „подигне”, осамостали, отпочне другачије да гледа на свет и промени начин живота.
Институционални стуб на којем почива тај закон, од којег све почиње и даље се грана, јесте полицијски службеник за спречавање насиља у породици, који је специјално обучен координатор који спречава насиље у породици и стара се о заштити жртве. Систем закона је тако постављен да од његовог деловања и процене ризика зависе све преостале делатности којима се жртва штити и пружа јој се подршка.
Надлежни полицијски службеник сачињава процену ризика од непосредне опасности од насиља. Његова процена ризика јесте основ за даљу активацију осталих учесника у поступку спречавања насиља и заштите и подршке жртви. Процени ли да непосредне опасности од насиља нема, даљи поступак се не води, више ништа се не дешава и изостају даље мере.
Уколико пак процени да је потребна хитна мера, прича је сасвим другачија. Хитна мера може се састојати од удаљења учиниоца насиља из стана или од забране да контактира са жртвом и прилази јој. Хитне мере изриче надлежни полицијски службеник и оне могу трајати 48 часова. Он о томе обавештава јавног тужиоца, центар за социјални рад и групу за координацију и сарадњу.
О случајевима насиља у породици водиће се евиденција. Дужност је то полицијске управе, основног суда, основног јавног тужилаштва и центара за социјални рад. Сврха евиденције је да надлежним органима омогући приступ подацима значајним за поступање и доношење одлука. Централна евиденција водиће се у Републичком јавном тужилаштву и служи јачању преко потребне сарадње и координације свих надлежних државних органа.
Љ. Малешевић
Јавни тужилац и основни суд
Основни јавни тужилац, месно надлежан према месту пребивалишта, односно боравишта жртве, дужан је да изучи обавештење надлежног полицијског службеника, вреднује процену ризика коју је он сачинио и потом одлучи да ли ће продужити хитне мере још 30 дана. За одлучивање о продужењу хитне мере надлежан је основни суд на чијем подручју је пребивалиште или боравиште жртве. Позитивном судском одлуком жртви се даје додатно време да се опорави и уреди даљи живот.
