„Ја сам најстарији по годинама, али тај што је дуже радио, тај је умро“, каже Милковић и додаје да је сваки дан кад је лепо време на месту у близини центра града, са којег је полазна тачка две туре.
Туристичка тура разгледања града кошта 200 динара по особи, док ће вас дужа, у којој ћете обићи шири центар, коштати свега сто динара више, али не пропустите да, уколико сте први пут у овом питомом граду, посматрате војвођанске ајнфорте и фасаде тик иза сапи коња, док вам фијакериста прича причу из прошлих времена, “како је у Сомбору било некада”...
Фијакериста може да се ангажује и за неки догађај, а то задовољство кошта 1500 динара.
„Не возимо само кад је киша, јер нећу коњ да ми покисне и сваки дан сам на задатку од 10 до 15 часова, након чега терам коња у шталу“, каже Милковић, који има три коња, од којих му је трогодац Везир највећи сапатник, у овом на око лепом и лаком, али најчешће напорном послу. Везир је морао да учи „посао“ од другог коња са којим је био заједно упрегнут у фијакер, али пошто је вештину вожње, парадирања, па и саобраћајне знаке брзо савладао, ускоро је пуштен да туристима показује град са Данетом.
Овај јак и леп вранац је понос власника који нам напомиње да он не држи “раге”, јер није од јуче и тачно зна да препозна у каквог ће коња ждребе израсти.
„Снупи и Смоки су друга два коња са којима учествујем и у фијакеријадама, а коње држим у коњичком клубу „Западна Бачка“ где спавају и једу“, каже овај фијакериста, који напомиње да највише вози туристе, али замера туристичким водичима што их брзо проведу кроз центар града.
Храњење коња са жвалом у устима није дозвољено, јер коњ може да се загрцне, а фијакериста увек напомиње да се коњу не прилази с леђа, да се не би уплашио и ритнуо.
Туристи углавном долазе из иностранства, али има и домаћих, који су отишли да живе “преко”.
„Спроведу их кроз град као слепце, скоро трчећим кораком. То не може тако. У Сомбору је сваки ћошак као створен за уживање и посматрање и уместо да стану мало и осмотре, увек нешто журе, дете“, каже Милковић, који нас је убедио да ако не желимо да будемо као и сви други туристи што журе, морамо га пустити да нас провоза.
Сомбор је успорен град, у коме мора и може да се итекако ужива. Споредне уске уличице у близини центра крију разне мале локале, у којима ћете се окрепити по овој врућини. Уколико обилазите Сомбор никако не пропустите најстарију кафану у граду „Далматински подрум“ чији ће вас власник дочекати раширених руку. Али о томе другом приликом.
Са Данетом смо даље разговарали штруцкајући се сомборском калдрмом и путевима, а Везир се није бојао ниједног аутомобила и стајао је скоро сам на црвено светло. Дане нам је напоменуо да ће то за свега пар дана потпуно савладати, јер Снупи и Смоки то увелико знају. Врућину је пресекао ветар који је почео од брзине да се ствара, а Дане нам је објаснио да је на фијакер ставио и кров како би гостима у његовом малом возилу било што пријатније.
За оне који добро ослушну град прича причу о чувеном Лази Костићу и његовој великој љубави, али и о успесима Николе Јокића и многим другима који су оставили свој траг на граду, а на које су суграђани изузетно поносни. Бисте на сваком кораку говоре колико Сомборци памте и имају времена да вам објасне шта год их питали.
Као и фијакериста Дане који нам каже да чешће вози старије људе, ретко младе.
„Највише возамо оне што су отишли из наше државе у Немачку, али и тога је све мање“, каже нам Дане и додаје да је за његов посао неопходна велика љубав и стрпљење, и да је морао све сам, па и да поткива коње, јер град нема ковача.
Дане нам је наравно показао и слике друга два коња које држи у џепу и он на њима обучен за фијакеријаду са украшеним колима, права слика Војводине.
Зато, кад одете у Сомбор, поздравите фијакеристу Данета!
Маша Стакић
(Текст је део пројекта који је суфинансиран од стране Града Сомбора. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Града.)
