Обрасци се достављају Управи за биомедицину Минитарства здрава, а према новом Закону о трансплантацији, сви грађани су потенцијални донори органа и ткива, осим уколико се изјасне да су против тога.
„Према нашој евиденцији, до сада је један пацијент код свог изабраног лекара у Служби опште медицине и један у Служби здравствене заштите радника тражио и потписао образац којим одбија да буде донор органа“, кажу у Дому здравља “Нови Сад”.
Како објашњавају у овој установи, пацијент који не жели да буде донор органа и ткива потписује три примерка образца.
„Изјава се потписује код изабраних лекара у Служби опште медицине и Служби здравствене заштите радника. Један примерак остаје пацијенту, један се архивира у Дому здравља “Нови Сад”, а трећи се шаље Управи за биомедицину Министарства здравља Републике Србије“, објашњавају процедуру у новосадском дому здравља.
Помоћник директора Клиничког центра Војводине за интерну медицину и члан Трансплантационог тима Клиничког центра Војводине професор др Игор Митић недавно је за “Дневник” рекао да је нови Закон о пресађивању органа припреман три године и донет је у складу са општим људским правима Европске уније. Закон даје могућност сваком појединцу да се за живота изјасни да не жели да буде донор.
Према његовим речима, о трансплантацији се ни не размишља док се не потврди мождана смрт и тек мождани мртва особа постаје потенцијални донор.
Пацијент који је мождано мртав, дише уз помоћ апарата, а једино је рад срца спонтан и не зависи од мозга. Међутим, без подршке апарата за дисање, срце би стало у року од два до три минута.
„Могућности злоупотребе нема, све је максимално контролисано и запослен је високоедукован кадар. Донорство органа је знак цивилизацијског напретка и највећег степена солидарности са другим људима, а шанса да неко буде донор је 20 пута мања од шансе да некоме затреба орган. Злоупотребе су практично немогуће, што је додатно осигурано и новим законским мерама. Надамо се да ће ово допринети бољој здравственој заштити и поправљању квалитета живота тешких болесника“, изјавио је др Митић.
„Мождана смрт је потпуни губитак мождане функције. Од тог тенутка, органи могу да се узму само у року од 24 сата, јер без обзира на дисање уз помоћ апарата, органи пропадају. Чак и ако би пацијент остао на апарату за дисање, умро би у року од неколико дана“, објаснио је др Митић.
Процедуре везане за давалаштво обављају три тима лекара. Један тим лечи пацијента, други је онај који утврђује и поврђује мождану смрт и потом спроводи експлантацију, а трећи ради трансплантацију. Та три тима су независна и свако ради свој део посла.
„Основни циљ је излечење пацијента који има мождано оштећење, изазвано повредом или можданим ударом. Тек уколико болесник подлегне због можданих оштећења, долази у обзир евентуално давалаштво органа. Никада никоме није узет орган уколико особа није била мождано и законски мртва и ако породица није дала сагласност за спровођење процедуре“, наглашава др Митић.
Према његовим речима, у земљама где се примењују закони овог типа, број донора и трансплантација је далеко већи него код нас. Ми имамо пет донора на милион становника, уобичајено је да буде од 10 до 20 људи на милион становника, а у Хрватској и Шпанији тај број је још већи износи од 35 до 40 на милион становника. Практично, они успеју да искористе сваког потенцијалног донора, а ми тек сваког двадесетог.
Љ. Петровић
