Кораћ каже да је време сахране процењено на прву половину трећег века, што је имплицирано открићем новца од бронзе положеног уз преминулог, а који је искован за време владавине императора Каракале (211-217. г. н. е.).
"Ради се о гробу слободно укопаног покојника. Нађен је на релативној дубини од 1,55 м. Оријентисан је у правцу З-И. Дужина скелета износи 1,73 м, дужина десне бутине је 47,5 цм. Покојник је сахрањен у опруженом положају, десна рука је савијена у лакту и положена на стомак, лева је опружена и положена поред тела. Глава је благо наслоњена на леви образ. Кости су добро очуване са изузетком кости у пределу грудног коша где недостају поједини пршљенови и ребра. Слободно укопан покојник је што у археолошком жаргону значи да није био сахрањен унутар дрвеног сандука или конструкције од опеке и камена" каже Кораћ.
Према његовим речима сам вид сахране ни по чему није издвајао овај гроб од десетина сличних који се на недељном нивоу истраже у Виминацијуму, али предмети положени уз покојника говоре потпуно другачију причу.
"Пре свега се овде мисли на прстен откривен на руци покојника, који је један од ретких предмета из поменутог периода, а да приказује недвосмислено ранохришћанске симболе. У пределу појаса откривена је појасна копча од бронзе, а поред стопала шестар од бронзе, калем златне жице и предмет од гвожђа непознате намене будући да је јако кородирао", каже Кораћ.
Он је додао да је масивни прстен са гемом је израђен од сребра, а на глави се налази лежиште са уметнутом гемом.
"Гема је драги камен тамноплаве боје и највероватније је ахат. Камен је украшен урезивањем, и на њему је представљено сидро са по једном рибом са обе стране", каже Кораћ.
Иако би данас мало коме прва асоцијација на ленгер била хришћанство, у антици је он био један од симбола општеприхваћених у прогањаној, илегалној и затвореној заједници најранијих пратилаца нове религије настале на простору Блиског Истока.
У таквим околностима, како каже Кораћ, спектар коришћених симбола био позајмљен из римске свакодневнице и профане уметности, и био је познат само посвећеницима ране цркве.
"Тек након легализације хришћанства од стране Константина и Лицинија, у употребу улазе и данас препознатљиви симболи, као нпр. крст. Рани хришћани су сидро прихватили као симбол наде у спасење, јер је он генерално у антици сматран за знак сигурности. Верници су полагали бескрајну наду и веру у Исуса Христа, а сидро је метафорично то изражавало, што је на више места у Новом Завету и наведено", каже Кораћ.
