Међутим, они којима никад није доста смеха радо одлазе на вечери stand up комедије, те се такви наступи могу сврстати у својеврсну професију која постаје све уноснија. Или не... Како било, новосадски stand up комичар Филип Перлић (31) је у разговору за „Твој лист” покушао да провуче покоју форицу, па чик-пробајте да се не насмешите! Додуше, нећемо никоме рећи ни ако искулирате Филипове шале...
„Слатко, океј... - смеје се Перлић (са Р-Л-И-Ћ презименом, како се потрудио да објасни). - Ја сам волео да читам и пишем, имао сам све петице из српског и касније сам добро научио и енглески језик, и тако сам успео да се повежем са свим што долази са Запада. У међувремену сам погедао своје прве наступе, почео сам да пратим актуелности, односно референце на које други обраћају пажњу.”
Када си имао прве наступе?
„То је било кад сам имао 16-17 година. Робин Вилијамс и његов „Live on Broadway” сам прво гледао и гомилу ствари нисам знао о чему говори, али ми је било занимљиво јер сам морао да се повежем са стварима, да будем у току, да их разумем да би ми биле смешне. Увек ми је била прикривена амбиција да будем писац и да ћу бити запамћен кроз своја дела као Аристотел. Скромно. Ииииии... Онда се тај стандард благо спуштао, било ми је: „Дај боже да напишем дипломски и онда могу да умрем”. Тек са 22, 23, 24, 25 година почиње да ми смета што сам имао превише времена и пожелим да учиним нешто што ми делује лако и што мислим да могу да изнесем. Бацио сам буву и почео да окупљам људе. Знаш, основна јединица stand up-a је да мораш да изађеш пред публику. А мени то никад није био проблем. Изађеш пред људе, медицински сигурно имам трему, али ево, нешто што сам ја правио у спаваћој соби желим вама сада да покажем.”
Мени то сад мало перверзно звучи...
„Заправо, не - уопште! Људи највише повезују са тиме да се зезаш код куће и направиш неки производ.”
Аха. Добро... Толико ствари си рекао и дао ми толико шлагворта, да не знам одакле да кренем...
„Имам ја идеју!”
’Ајде...
„Значи - трема не постоји! Људи ме то често питају - како имам храбрости за то.”
Нисам ни мислила то да те питам…
„Нема везе, ал’ ево, ово је баш занимљиво. Једна ствар је у томе да често јесте страшно, али страшније је чекати наступ него изаћи на бину. После 30 секунди, кад наступ крене добро, креће узбуђење и адреналин и постаје све лако. Ја сам себе затицао да радим ствари које нисам могао ни да измаштам. Није да сам радио нешто спектакуларно, него осети се кад радиш оно што си вежбао код куће и кад импровизујеш на сцени, хваташ погледе публике, када прозиваш и пецаш људе, кад се отвараш и постајеш рањив...”
Баш у том контексту - да ли се stand up комичар рађа или временом изграђује? Да ли је већи успех ако умеш да имрповизујеш и да се у тренутку снађеш, или ако данима седиш у спаваћој соби и припремаш се?
„Не знам... Важно је много труда улагати на три плана. Прво, мораш бити образован, начитан и упућен. Не можеш да идеш слеп и без литерарног стила. Друго, из тога ће се изродити неки дух који ће пожелети да нешто створи, представи, изговори. Трећа ствар је, кад све дође на тест, што је последњих 50 одсто посла, све оно што се догађа на бини. Ми нисмо глумци, нисмо никад покушавали да упишемо Академију, а камо среће да смо успели. Комичари су настајали јер су постојали клубови у којима су наступали ин виво, без анестезије и тако се калили. Сам манир говора, опхођења на бини са публиком се стиче годинама.”
Звучиш као life coach... Да ли ти савети могу генерално да се искористе у животу?
„Ево због чега делује као да сам life coach. Говорим из своје перспективе. То што ја имам у глави, текст којисам запамтио, био би мање занимљив ако се не бих повезао са људима којима га говорим. Све што важи за комедију не важи за стварни живот. Све радите супротно! Мораш да будеш дисциплинован, посвећен, социјално прихватљив, а овамо си краљ на сат времена и после тога види шта ћеш са својим животом.”
И, каква нам је публика? Колико је stand up комедија прихваћена?
„Мислим да су људи веома радосни и да смо по менталитету сви рођени да имамо мало заједљивости. А мене не узбуђују моји фазони без публике, атмосфере, изазова...”
Какав хумор им највише прија?
„Не бих знао. Мислим да су отворени према свему. Ако им лепо презентујеш, смејаће се и на нешто на шта нико не би очекивао. У принципу, сви од комедије очекују неко изненађење. Зато је црни хумор толико примамљив јер се људи смеју а гризе их савест због тога. Не бираш ти шалу којој ће се смејати, већ шала бира тебе. Смех је рефлекс.”
А је л’ је и лек?
„Не, боже сачувај. Пре употребе се консултовати са лекаром или комичарем.”
Какав хумор теби највише лежи? Да ли ти је ближи амерички, британски или неки трећи?
„Искрено, не бих знао разлику. Толико тога сам видео да ми се све хомогенизовало.”
А примећујеш ли разлику између страних и наших комичара?
„Наравно. Наравно. Наравно. Готово је стопостотна разлика. Они имају своје, а ми своје проблеме. А њихове ствари можда код нас никад неће ни стићи.”
О чему ми, онда, можемо да причамо и да нам буде „ха-ха-ха”, а да нас, у ствари, мучи?
„Ох, симпатично. Најјефтинији одговор који бих ти дао, и што никоме не бих посаветовао да се тиме бави, јесу политика и политика.”
Политика и политика?
„Да, P&P. То је нека нелагодност међу људима и свима нам је заједничка тема. Најбољи савет који сам ја добио био је да не пишем политичке шале. Пре или касније сви то раде и сви падну на то. Ако имаш вече са пет комичара, сви ће доћи и поменути знаш већ кога и то ће бити „LOL”. А то је баш лако...”
Добро, о чему ти причаш?
„Ахаааа! О новинарима, углавном. И о људима са тетоважама...”
Дивно! Може ли, онда, нека на мој рачун?
„Немам, заправо, ништа. Имам један папир на којем пише - једина ствар коју бих могао да истетовирам јесте да „не волим тетоваже” јер је то једина изјава на коју могу да се обавежем. Ако ме за ово будеш цитирала, то је баш... Зезам те јер ти мене зезаш да кажем нешто смешно.”
Нисам то рекла, питала сам те о чему смешном ти причаш.
„Аха, али твоја фацијална експресија, говор свега је говорило нешто друго...”
Мани ти сад то. Дакле...?
„Могу рећи да је, након пет година колико сам у овоме, све још опортунистички. Да прескочим питање одакле ми инспирација... Деси се да радим неку механичку радњу и нешто ми падне на памет у том тренутку, јер ми је вероватно било досадно.”
Шта ти је у последње време пало на памет, а што би се сад могло искористити?
„Видео сам муву! Немам пецкалицу, већ их млатим крпама. И сконтао сам да мува има два положаја. Први је када су јој све четири, односно коликогод ногу има, доле и то је положај у којем је спремнија да полети. Али, као и сви велики моћни и утицајни људи, она је најрањавија када постане самозадовољна, а то је кад почне да трља руке. Аха! То сам видео пре два дана и по свим законима физике...”
Чекај! Требало ти је више од 30 година да схватиш да мува трља руке?!
„Требало ми је да знам због чега обраћам пажљу на то. И по законима физике, ако су јој свих шест ногу на земљи, брже ће полетети него ако су јој само четири.”
Значи, дошли смо до закључка да мува ипак има шест ногу...
„Да, мало смо дарвинизовали, клик-клик, бацили смо коцкицу... И, док је мува опчињена планирањем коме ће да зуји на уво, трља руке - и твоја је. То је невероватно глупо! Али, видиш од каквих ствари се почиње. Испричао сам ти најбаналнију ствар која се заиста десила. Али чар је у томе да издвојиш из свакодневнице ситнице, а знамо да су мувине ноге оволицне, а то је, онда, баш издвајање! То је најситнија ствар на коју сам икад помислио.”
Постоји ли нека фора која ти је посебно драга и којој се увек враћаш?
„Има и то је стари виц, из народа, потекао из пре-пре-претходне власти, када: два пензионера седе на клупи и један пита другог да ли је понео хлеб за голубове, а овај му одговара: “Не, ја их једем без хлеба”! Ја се најежим кад чујем тај фазон. Он има апсолутно све - уводите с логичним током, а да те изведе као мало дете јер је крај баш неочекиван. Има описану читаву политичку ситуацију тих година. А они, да се разумемо, од почетка немају хлеб! Немој да ме гледаш тако као да сам испричао нешто трагично...”
Колико често наступаш?
„Веома ретко, човече. Имао сам депресивну епизоду с почетка године и направио сам паузу од годину дана.”
Хоћеш да кажеш да нећеш наступати још шест месеци?
„Не. Да... Не! Надам се да ћу кренути од октобра, јер сам се и охладио, одморио, рестартовао и све.”
Л. Радловачки
