Голдштајн је рекао да га је много људи питало да ли пише “Јасеновац” због ревизионизма и читавог низа негативних ствари које се догађају око нас.
Увек им одговорим да имам страст истраживања и да као историчар обожавам да осветљавам различите истине и детаље делова епохе. Сам сам изабрао Јасеновац као тему за своју књигу, казао је Голдштајн и додао да је пре две деценије био сведок на суђењу јасеновачком заповеднику Динку Шакићу.
Пре годину дана сам читао свој исказ и данас би када много више знам о Јасеновцу дао себи солидну тројку. Ништа нетачно нисам рекао. Главне тезе тог сведочења су заправо тачне, казао је Голдштајн.
Према његовим речима, у Јасеновцу је страдао део његове фамилије.
Убијен је мој прадеда из Тузле и братанци мога оца... Братанци су убијени заједно са својим родитељима. Дакле, пишући ову књигу нисам био само историчар професионалац већ сам имао личну потребу да сазнам шта су мој прадеда и браћа последње видели у животу. Знимало ме је да ли су пружили отпор својим крвницима, казао је Голдштајн.
За њега нема дилеме да траума везана за страдање у Јасеновцу траје већ 74 године.
Надао сам се да ћу писати ову књигу на крају те трауме, али неспремност социјалистичке Југославије и држава насталих после њеног распада да се суоче са страшним злочинима у Јасеновцу, продужавају ту трауму све до данас. Важно је упознати дубину зла у Јасеновцу да би се уопште могле разумети околности у којима су чињени ти злочини. Управо томе служе приче о голобрадим момцима у униформама који се такмиче убијајући недужне људе без идеолошке конструкције или о пријатељима који након неколико дана постају џелат и жртва, казао је Голдштајн.
Како каже, попис жртава Јасеновца зауставио се на 83.000 страдалих.
Наравно након обимног истраживања схватио сам да на тај број треба додати 10 или 20 одсто несталих и непописаних жртава. Верујем да је у Јасеновцу страдало око 120.000 људи и да би се на некој стручној конференцији са тим сложиле и моје колеге историчари у Београду, казао је Голдштајн.
Осим аутора о овој специфичној монографији и историјској студији говорили су историчари Латинка Перовић и Милан Кољанин.
Перовић је нагласила да је Голштајнова књига заправо штиво о паклу 20 века.
Било ми је јако тешко да након читања књиге “Јасеновац” прочитам било шта. Голдштајн је написао тоталну историју озлоглашеног логорског система, јасеновачке трагедије и феномена логорске праксе у 20. веку. Тој књизи ништа не недостаје, казала је Перовић и додала да је Иво Голдштајн радио на Јасеновцу скоро 20 година.
Тешко да је могуће замислити краће време за настајање овако важног и темељног дела. Овом књигом аутор је дао прецизну антрополошку анализу јасеновачке трагедије. “Јасеновац” не би био тотална историја без међународне анализе фашизма у Немачкој, Италији и НДХ, али и оквира у којем су испреплетани верски и национални односи у Краљевини Југославији пре Дргог светског рата, казала је Перовић.
Милан Кољанин један од најзначајнијих познавалаца холокауста у Србији казао је да је тема Голдштајнове историјске студије присутна у јавности од краја Другог светског рата на различите начине.
Књига професора Голдштајна на утемељен начин одговара изазову да се тема логора Јасеновац обради у складу са захтевима историјске науке. Истовремено, ова књига је и одговор на изазове псеудо историографије која логору Јасеновац даје сасвим другачије место у оквиру Другог светског рата у односу на ону коју је он заиста имао. Ова студија има позив на даља истраживања и расправе јер сигурно постоје питања која нису добила одговор. То је у самој природи историјске науке, казао је Кољанин.
Додао је да је пред читаоцима “Јасеновца” изузетна галерија ликова при чему су њихове кратке биографије читљиве.
Захваљући томе добија се целовита слика о неколико група. Не само о усташама егзекуторима, већ и о самим затвореницима. Читаоци ће открити и начине преживљавања у “Јасеновцу”. Организовање и солирадност затвореника представљени су на детаљан начин, казао је Кољанин.
