„Диско Елизијум“ је видео игра која је тако озбиљно написана, да је на неки начин остварење постмодернистичког сна о хипертексту, односно о интерактивном наративу, и до данас је продала више милиона копија, и остварила озбиљан утицај на популарну (а и ону “другу”) културу.
Какви људи су били укључени у ЗА/УМ, како су изгледали ваши пројекти у почетку? Ваша мајка, Мудлум, позната и награђивана естонска списатељица, такође је била један од чланова?
- ЗА/УМ је био пројекат “сигнализације и егзекуције”, наш циљ је био да сигнализирамо свету да смо ту, и да нађемо људе који слично размишљају да бисмо се усавршавали. Хтели смо да се бавимо културом, и сопственим идејама. Био је то младалачки подухват који су већином водили људи без формалног образовања. И Роберт Курвиц (главни писац „Диско Елизијума“ и естонски аутор) и ја смо се залагали за међугенерацијску сарадњу, његов отац Раоул је једно време свирао бубњеве у његовом бенду, мада смо свакако били против естаблишмента. Чини ми се да су и његов отац и моја мајка били типови који никад нису заиста “одрасли”, па су природно били на страни младих, што је етос који поштујем, и надам се да ћу га пратити.
Били сте део ЗА/УМ-а у првим фазама стварања „Диско Елизијума“. Какву сте причу заправо желели да испричате? Зашто сте одабрали баш медијум видео игре?
- Све је било скоро сасвим формирано од почетка – пошто су прелиминарни документи припремљени, и осигурано финансирање, једна од првих проба је била секвенца која отвара игру, “примордијална тама”, и тачно како смо је тад направили, таква је изашла и у финалној игри. Првобитна идеја је била да направимо већу игру, али брзо смо схватили да бисмо на то потрошили нерационално много ресурса. Мени се чини да је овако испало боље.
Прича „Диско Елизијума“ покрива превише ствари да би се могло набројати. Једна од перспектива која је мени посебно забавна и драга је да је посматрамо као наставак традиције антиалкохоличарских моралистичких прича. У Естонији, антологијски пример за ово је “Кужна вотка” једног од наших очева нације, Ф. Р. Кројцвалда, мада ми се чини да је то и иначе преовлађујућа тема ере у којој је нација изграђивана. Додао бих да је прича о полицијској станици 41 из „Диско Елизијума“ такође блиска корпусу прича о изградњи националног идентитета, попут „Дечака Павлове улице“ Ференца Молнара. „Диско Елизијум“ је и медитација о стварности – имамо човека који се суочава са светом и са ништавилом, и поставља питање: шта је заиста важно?
Медијум видео игре изабрао је Роберт. Уосталом, постоји база верних фанова за овакав тип игара, укључујући и нас саме. У исто време, то није било нешто што је радило превише људи. Е сад, ако говоримо о осећају за бизнис, увек је боље радити нешто што ради мало људи, где је мања конкуренција. Ако желите да постоји интеракција са вашим идејама, видео игра базирана на приповедању је одличан медиј јер не само да временски траје дуже, већ можете заиста уронити у њу. Осим тога, повезује и елементе других медија. Дакле, Роберт је видео потенцијал који нису видели други, или кроз који просто нису имали шансе да се изразе на овај начин.
Игра је смештена у свет који подсећа на наш, са компликованом и детаљном историјом, политиком и културом. Ви сте цео тај универзум заједнички осмислили пре игре?
- Роберт Курвиц је тип особе која ће погледати у неку ствар, у овом случају импровизовану финску друштвену игру налик „Dungeons and Dragons“, с намером да је усаврши. А ја сам тип особе која ће погледати у кућу на крају улице и рећи „ја бих направио много бољу“. Међутим, Роберт ће то заиста и да уради. Пре него што је „Елизијум“ постао ово што је данас, био је смештен у свет високе фантазије који смо изграђивали годинама пре него што смо уопште покушали да се играмо у њему. Био је то свет какав би направио Толкин, да је млад, и из Источне Европе, и крајње уздржан према другим културама (што, додуше, и јесте био), и аутсајдер по сопственом избору. Е сад, бити аутсајдер, и наш посебни шмек политике постали су у међувремену много популарнији, од двехиљадитих.
Да ли друштвене игре колаборативног приповедања попут “Dungeons and Dragons” могу бити врста уметности? Како ви то видите?
Ако импровизовано позориште и филм могу бити уметност, не видим како питање може уопште да се поставља. Пре бих рекао – а ја имам врло популистички доживљај уметности – да је то увек уметност. Можда није увек уметност високог квалитета, али може бити корисна за преношење одређених порука, или чак откривања како би људи реаговали у одређеној ситуацији, или како би желели да реагују. Игре овог типа сам увек схватао озбиљно, а и даље су са мном.
Чини ми се да се Американцима „Диско Елизијум“ углавном допада због личнијих тема (борба са зависношћу, депресија итд), али мени је посебно занимљива врло прецизна политичка и социјална критика, па и сатира. Да ли смо ми у Источној Европи вечно проклети да будемо опседнути политиком и историјом?
- Источна Европа је другачија од Запада, пошто је прошла много више ломова друштвених система. А шта човек може да ради са таквим невољама? Ништа друго него да покуша да их окрене у своју корист, и у корист читавог света. Изазов је покушати „решити“ историју. Разрешавање историје је и разрешавање политике, пошто је њен читав смисао политички.
Партијска политика нужно подразумева стварање раскола који се може искористити. У многим случајевима можемо говорити о општој жељи људи; у Естонији, на пример 70% људи мисли да треба сећи мање дрва, јер у томе претерујемо. Е сад, да би ова већина заиста могла да утиче на стварност, нама је потребно грађански довољно јако друштво које је бар једнако држави. У совјетско време, интелектуалци су били де факто опозиција држави и партијском апарату, али јесу успевали да повремено победе. Мислим да је позитиван одговор на стрес могућ, и да је човечанство способно да створи алате који ће га извући из ове труле ситуације.
Недавно сте објавили коментар о Жижековом чланку о „ограничавању“ руске културе у Европи. Да ли је забрана Достојевског (који је поврх свега био и дисидент) нешто што било коме помаже у овој ужасној ситуацији?
- Мислим да је та одлука повучена – али да, ово је потпуно бесмислено, требало би да смо бољи од тога. Сада је време да подржимо људе који су у Русији. Управо су они који могу да промене Русију, и руско-украјински рат није само насиље према људима који живе у Украјини, него и онима који су у Русији. Такође је деструктиван према целој Источној Европи која цела психолошки учествује у рату. Важно је да они људи који желе да се сукоб заврши раде заједно. Све што помаже, помаже да се рат заврши.
Како бисте описали културну сцену у Естонији? Може ли се живети од културе и уметности?
- Рекао бих да недостају апарати који треба да повезују људе са локалном културом. Нажалост, не видим много кооперације ни међу балтичким земљама у том смислу. Али чини ми се да они недостају још више на свеевропском нивоу. Могли смо да имамо заједнички европски културни простор, могли би лако да пратимо шта се дешава у другим државама, али то не чинимо. Нисам тип који свуда тражи политичке узроке, али имам осећај да постоје политички разлози зашто се овако нешто не изграђује у Европској унији. Али нешто се може постићи грађанским активизмом. Заправо, доста онога што је радио ЗА/УМ покрет је културни грађански активизам сличан рецимо естонском спортском активизму 1920-тих, где су људи гурали идеју о спорту као општем концепту – што више спорта у земљи, то је боље!
Психолошки, тешко је бити уметник у Естонији. Уметност није добро интегрисана у друштво, мада овде има многих талентованих и занимљивих креативаца. Има оних који живе финансијски веома комотно, а и оних који су у крајњем сиромаштву. Ја нисам уметник кога подржава држава, тако да не знам о овоме довољно. Такође нисам сигуран колико је уопште оправдано примати овакву врсту подршке. Увек сам био тип који је критичан према начину на који је друштвено организовано локално културно поље, што ме је претворило у најнеолибералнији тип уметника – ја готово да живим као романтичарски, боемски уметник XIX века. Такође ме је претворило у нешто попут „луде“ и „антагонисте“. То је и добро и лоше. Али сви бисмо се окористили да размислимо о сопственој позицији као уметника. Ја бар јесам.
Настасја Писарев
