Тако сам се и недавно (у жељи да се у што краћем времену пребацим из стање акумулираних дневних нервоза у чисти зен) одлучила за дружење с једном од омиљених ми (за тај посао, наравно) канала – Блумберг ТВ. У почетку ми се учинило да сам направила више него сјајан избор – „лајв“ из Давоса и то још из студија на отвореном; прилика да мало предахнем уз причу коју апсолутно на капирам, па још с „покривалицом“ од фантастичних снегом пресвучених кадрова овог града на истоку Швајцарске. У почетку је све ишло у складу с планирам; у „студију“ се смењивали представници модерних „господара Универзума“, директори банака, корпорација и фондова. Ништа од оног што су причали ме није ни дотакло, а притом сам уживала у фантастичним (Армани, Бос и слично), махом црним капутима, у комбинацији с маринско плавим 100 % кашмир шаловима. Дакле, модро-црна комбинација је овогодишњи модни хит у свету крупног капитала, закључих задовољна што сам нешто у читавој бизнис причи ипак и ја схватила.
И таман док сам размишљала да баталим телевизију и „бацим“ се на маникир, на екрану се појавило и мени познато лице - глумац Мет Дејмон. Откуд он међу овим ловаторима, помислих. Наравно, морала сам да чујем и шта то „гос’н Рипли“ има да поручи свим тим богаташима и какав би то бизнис он њима могао да прода. Кад оно ништа од бизниса; у његовој агенди је тек жеља да од славе коју је стекао на великом платну уради нешто велико за све - покуша да помогне у очувању водених ресурса на планети. Опа, помислих, има дакле ту „бизнис“ планова које и ја разумем; прича о томе како лични профит није и не сме да буде најважнији. Бар не увек и бар не ако се размишља дугорочно. У прилог томе и прича фантастично (пре)богатог Била Гејтса, која је потом уследила, о његовој фондацији „тешкој“ преко 100 милијарди долара. Идеја да вакцина, како је објаснио, као једина превентива у борби против смртних болести (попут, рецимо, маларије) буде доступна и најсиромашнијим деловима света. А на (логично, с обзиром на место дешавања) питање новинарке где је ту зарада за њега и партнере, Гејтс је одговорио: Ова врста инвестиције вам сасвим сигурно неће сутра - а ни прекосутра - донети профит. Она је, објаснио је, дугорочно гледано – више здраве, а потом и школаване деце која ће у неком тренутку почети да раде и привређују – добробит за читав свет. Дакле, не ради се о дивидендама, већ о улагању у неку здравију и стабилнију економију, која даље доноси једну ширу стабилност; мање незадовољних и гладних, а више здравих и способних да себи зараде за оброк - мање ратова, сукоба, нереда...
Две ствари су ми ту биле посебно занимљиве. Прва се тиче мудрости да се могући проблем у својој земљи најбоље решава пре него што се уопште појави. Дакле, на територији друге земље. Конкретно у овом случају, Гејтс против пандемије неке смртне болести на територији Америке превентивно делује на другом континенту – у Азији. У преводу, кад проблем стигне до вас - најчешће је ако не баш прекасно, оно сасвим сигурно јако касно за решења која нису мање или више болна. Друга занимљива лекција је у вези с причом у којој на једној страни имамо све те модерне постулате о ефикасности, док је на другој помало запостаљена (а чини се важнија) прича о одрживости. Другим речима, то што ће данас неко бити најбогатији на свету, гледано на дуже стазе, баш и не мора да буде тако сјајна вест не само за оне мање успешне, већ и за тог господина Број 1. Јер, ако систем није одржив, ни сва та лична богатства у ближој или даљој будућности не помажу. У преводу, спаса нам нема. Осим...
По „повратку“ из Давоса, обрела сам се у једном од маркета. Знате већ, од пуно размишљања може и да се огладни. И, ето мене ту где „расту“ витамини, протеини и све остало неопходно за правилан раст и развој. Шопинг у мом случају подразумева куповину тачно онолико намирница колико може да стане у руке; ни жвака вишка и ништа корпе и кесе, мој је мото. И то не само зато што нећу да платим пет динара за тај новопроглашени производ - пластичну амбалажу. Није ни због тога што ме нервира чињеница да ће тако прикупљени новац трговински ланци неретко бележити као профит, а не као начин да се некоме помогне или да се уради нешто за добро свих. Ништа од тих игрица ефикасности и активизма у покушају ме одавно не занима. Онако лаички, верујем да би мањи потрошачки апетити, односно, нека мера у куповини свега и свачега непотребног могли да буду решење на дуже стазе. Мање конформизма и угађања себи, мање и кеса - формула је која „чисти“ реке, мора и језера ефикасније од сваке уредбе и/или мере.
До тада, две поруке из Давоса: 1. злато је и даље једини новац, све остало је, рече још ономад Џеј Пи Морган, кредит и 2. најефикаснији систем је онај који је одржив...
Јасна Будимировић
