Криви су и новинари, потом уметници, политичари, активисти, банкари, урбанисти, сељаци, хипстери... Кривица је и на токсичном патријархату и још „отровнијем“ матријархату, еманципацији и увек недовољно или, пак, превише ажурним органима реда и закона.
Своје парче кривице некако кроз живот носе и родитељи, наставници, професори, сиромашни, богати, и неспорно ријалити звезде и холивудски идоли. Кривица је и на трендсетерима, али и на онима који не препознају вредност личног стила; криви су и сви који су ишли под нож зарад лепше фасаде, бар колико и они који никако да схвате да само лепима припадају привилегије новог доба. Криви су још и возачи, бициклисти, пешаци, скејтери, али и сви учесници у саобраћају на ролерима и тротинетима.
Кривица, свакако, није заобишла ни оне који воле (или мрзе, суштински је свеједно) животиње, баш као ни све „леве“ и „десне“ идеолошке следбенике и инфлуенсере... Једном речју, сви су криви. Или би бар (пожељно је) тако требало да се осећају. Да верују да је све што ураде и куда год да се мрдну, по мишљењу неких других – погрешно.
Дубоко уроњени у сву ту кривицу, несметано и некако подразумевајуће уживамо у благодетима и погодностима којима човек никада раније у својој историји није био награђен. Лешкаримо у сувим и фенси опремљеним кућама и становима од чврстог материјала, вода и струја/ватра су нам „на дугме“, фрижидери и шифоњери пуни, а читав свет, као и његова целокупна култура, удаљени тек један до два клика. Кад нам је „неподношљиво топло“, на дугме се расхлађујемо до жељене темепратуре, баш као што се зими пријатно догревамо. Кад хоћемо црвене нокте, ту је „ноктарка“, кад нас мрзи да перемо косу, ето фризерке. Кад баш нисмо расположени за кување, на располагању нам је читава индустрија достављања хране на кућну адресу. Ту су још и лајф коучеви као професионални пријатељи, креативне и остале радионице за билдовање самопоштовања, теретане и „џимови“ за билдовање самопоуздања, као и (без)бројни садржаји намењени квалитетном креирању и осмишљавању слободног времена. Упркос свој овој подршци, опет криви и како не треба.
Врли нови свет, осим што се готово свакодневно суочава с ризиком да пазари недовољно органик млеко или парадајз, опасно ризикује и да изабере погрешну одевну комбинацију за неки од јавних наступа током културног ходочашћа од једне до друге приредбе или да, рецимо, уплати летовање на некој од „лањских“ дестинација. Грешке у корацима су могуће и везано за одабир виртуелних пријатеља или несмотрено написан (па још и некоректан) коментар или погрешно „ударен“ лајк.
Срећом па на послу не грешимо. Ту смо онако „на штрафту“. Лаику могуће баш и није најјасније шта тачно раде и које су обавезе свих тих пи-арова, ејч-арова, ви-џејева, ди-џејева, хоум менаџера (напомена за оне које је време прегазило: у питању су кућне помоћнице), саветника и оних који њих саветују и замењују, помоћникових помоћника, координатора за све и свашта, али зато метеж и буку коју производе нико не може да им оспори. Нешто се, је ли, стално дешава. И, то је најважније. Физички рад је и онако прецењен; данас се много више плаћа вештина „искључивања“ у радно време и чувања снаге за пуно важнијег посла – активности на друштвеним мрежама, рецимо. Изузетак су (неко ипак мора да ради) „пружачи“ услуга који опслужују све оне боље пласиране (а самим тим и платежно способније) на друштвеној лествици. И - све савршено; круг затворен, економија цвета. Укратко, добро нам је.
Ево, рецимо, пре неки дан испред мене у реду на каси госпођа у најбољим годинама. Фино одржавана и онако скупље ремонтована где се за то указала потреба. Кад је стигла на ред, на памет јој није пало ни да извади из корпе изабране намирнице, нити да их пакује у кесе. Све то је уместо ње (она је била заузета махањем платном картицом) радио касир, све пазећи сирома да нешто не „поквари“. Наравно, све је то (на општи ужас не баш малог броја оних што су стајали на крају подужег реда) потрајало и кренуло је прво комешање, а потом и негодавање гласно таман толико да пристојан и „као сав нормалан свет“ човек не може да га игнорише. Логично, госпођа која је и даље млатила картицом погледала је на тренутак иза себе, а онда се бесно обратила сиротом момку за касом, уз коментар да би он то „могао и мало брже, јер она за пиљарницу нема на располагању све време овог света“...
И, тог тренутка креће уобичајни хаос: истовремено сви и криви и кивни. Или могуће тек потпуно неспремни да без зависти, мржње, себичлука, охолости и ситничарења једноставно живе свој живот. Бесни на све живо, а највише на себе, дубоко у својим срцима (лепо је написао Мураками) чекају да већ једном дође крај овог њиховог света и почисти све што су годинама без милости сецирали, рециклирали и редизајнирали... Укратко, све оно што нису урадили.
А онда фино испочетка...
Јасна Будимировић
