Па још толико назад. Онда су дошла модерна времена па су нове генерације, користећи интернет и којекакве навигационе апликације, установиле да од очевог, дединог или прадединог огњишта до локалне школе заправо није било ни километар и по, али како год, легенда се проширила, што ипак не значи да није била често и истинита. У данашњој изведби, слична може гласити: имаш 16 година, а сам обрађујеш 20 јутара не тако плодне земље каква је у атару Бездана. Тешко? Јесте! Онда после две године упишеш и Пољопривредни факултет, али и даље не одустајеш од ратарења. Још теже? Јесте! Али не и Миљану Катићу, несумњиво будућем дипломираном агроному.
Све више младих своју будућност тражи у иностранству па су нам села све пустија, као и српска пољопривреда. Ипак, има и оних за које је зов родних бачких ораница јачи од искушења одласка у бели свет, као што је Миљан Катић, од летос студент у Новом Саду. Млади Безданац, уз тек повремену помоћ оца Предрага, који је, као бродар, на привременом раду у иностранству, већ две године обрађује двадесетак јутара земље, базирајући своју производњу искључиво на ратарству, а љубав према паорлуку га је својевремено навела на то да упише и Средњу пољопривредно-прехрамбену школу у Сомбору, коју је завршио као један од најбољих ђака, доказујући своје умеће и искуство на бројним школским стручним такмичењима.
– Одмалена сам знао да ћу се пољопривредом бавити цео живот и од тог плана не одустајем ни сада – прича нам Миљан док припрема трактор за предстојећу жетву соје и сунцокрета. – Ваљало би зановити и ове „времешне“ тракторе, недавно ми је пошло за руком да купим нову прскалицу, шпартач и „циклон“, односно растурач вештачког ђубрива. Рачунам да бих ове године, или можда следеће, могао купити и једног „армтрака“ од 120 коњских снага. Брже бих орао него до сада, а то ће ми требати када крену обавезе на факултету, пошто отац месец дана проведе на броду, па онда има краћу паузу, током које може да „прискочи“, да ме одмени ако имам неодложне обавезе на Пољопривредном.
Миљанове планове с осмехом оправданог задовољства прате мајка Сања и отац Предраг, који се задесио у Бездану између своје две речнобродарске туре. Како кажу, све до сада како се понашао њихов јединац улива им поверење да школовање неће трпети због паорлука, од којег Миљан не одустаје ни због факултета.
– Заправо, увек је такав био, као да му дан нема довољно сати, устаје свако јутро у пола шест и онда јури до поноћи... – смеје се Сања, „оптужујући“ синовљеве бабу и деду за страст коју је развио према пољопривреди. – Одмалена је, чим отвори очи, трчао до њихове куће, у пластеник, пошто се свекар и свекрва врло озбиљно баве повртарством, тамо плевио, прскао, брао, ваљда није ни могло другачије да буде него да му пољопривреда постане животно опредељење.
Сања тако појашњава како је од сина једног машинца, Предрага, израстао млади бездански паор, чијих поља се, кажу у том селу, не би могли постидети ни далеко старији, искуснији и „већи“ пољопривредници.
Ипак, има Миљан и друге „породичне“ предиспозиције, као што је она за бирцуз, друштво, јер му је баба Боса једна од најстаријих угоститеља овдашњих, која је након дугогодишњег рада на Великој безданској чарди, транзиционо одавно упокојеној, пре две деценије отворила и своју кафану у улици на путу ка Мађарској, тј. Бачком Брегу, а како су нам посведочили Безданци код којих смо се распитивали за домаћинство најстаријих Катића, као што је са својим супругом Миланом спремна да се прва прихвати, али и последња остави мотике, Боси није тешко ни да прва песму, бећарац какав, поведе кад су славља и весеља. Њен Милан, пореклом Кодрунаш од Слуња, главни је технолог у пластенику из којег првокласан парадајз проналази свој пут до најбољих ресторана у околини, па и унук Миљан „купи“ знање од деде, који ниједног тренутка не сумња у то да ће газдинство Катића колико за четири-пет година водити дипломирани инжењер пољопривреде.
И све то би било доста да се Миљан уклопи у нововеки, новим миленијумом апгрејдовани дериват легендарне приче о километарском пешачењу до школе и назад, али има још! Одличан ученик, узоран пољопривредник, тазе студент Пољовривредног факултета Универзитета у Новом Саду од оца, некад успешног фудбалера који је „лопту терао“ и у београдским прволигашима, Миљан је наследио и спортску црту. Додуше, раскошнију од Предрагове јер је, осим првотимског места „десетке“ (такорећи Месија) у ФК „Дунав“ у мајчином родном Бачком Моноштору, првотимац и левокрилни бек прослављеног Рукометног клуба „Графичар“ у родном Бездану, који је изнедрио и неколико југословенских и српских репрезентативаца. Па се не треба чудити што је већ почео преговоре с неколико новосадских фудбалских и рукометних клубова о овојесењем „трансферу“. Каже, ако батали спорт док студира и о безданским ораницама се брине, биће му досадно, па да се обезбеди на време...
Милић Миљеновић
