Чини се да је и на Крчединској ади тренутно у току фестивал, јер као и на тврђави, већина грла које смо затекли имају наруквице, тачније пластичне жуте минђуше, а и долазак на аду је сличан као и ових дана на Петроварадинску тврђаву – отежан и контролисан.
„Дневникова“ екипа се на Крчединску аду искрцала захваљујући Ђорђу Радовановићу који нас је чамцем из Крчедина пребацио преко Дунава, а на обали нас је дочекало обезбеђење у виду две крмаче које су се ваљале у плићаку. Након што смо им рекли ко смо, шта смо и зашто смо дошли, оне су нам показале правац у ком треба да идемо и испратише нас до првих ливада... Организатори, овог јавности непознатог фестивала на Крчединској ади имају мало другачији концепт и нема тако строгих жанровских подела као на Петроварадинској тврђави. Тако смо на „стејџу“ подолских говеда на који смо прво наишли, међу стотинак подолаца видели и барем стотинак магаради свих узраста и боја, још толико свиња и прасади, десетине коња, оваца и неколико пашчади.
Неки се брчкају у Дунаву и гледају бродове који пролазе, неки шетају или трчкарају ливадом, неки леже у хладовини прастарих врба и нико се од њих није нарочито „потресао“ због нашег доласка, више су се збунили и вероватно помислили „види ову двојицу, промашили Егзит за 30 километара“, а погледи као да су им говорили „нећете овде наћи ни Дејвида Гету ни Зигија Марлија и немојте нас питати ништа на енглеском, учили смо руски у школи“... И заиста нисмо у првом кругу обиласка ових око 800 хектара слободе срели ниједног човека, али јесмо још неколико крда коња, крава, магаради и мангулица.
Буде ту несугласица и покоја туча и међу њима, али једини прави непријатељи домаћим животињама на ади су шакали којих има доста, али у тим случајевима наступа интервентна јединица састављена од пар пулина и пар азијских овчара са импровизованог салаша Ковиљчанина Милета Плавшића, јединог објекта на Крчединској ади где се могу срести и људи.
Са Милетом, који је сада већ постао легенда Крчединске аде, се на жалост овај пут нисмо срели јер су га обавезе спречиле да ових дана буде на ади, али јесмо његовог компањона Жељка Капицла којег смо затекли како приставља пар клипова кукуруза да се кувају. Жељко последњих неколико година већину времена проводи на Крчединској ади где држи око 200 својих оваца, али пази и на осталу стоку која је ту.
- Кад погледаш, овде тренутно има укупно преко хиљаду грла стоке и чини се да је то тежак посао. Међутим, заправо и нема толико посла јер све животиње су научиле овде и мање више знају све саме. Наравно, увек буде и неких проблема: повреде се, разболе се или тако нешто, али и то је саставни део овог посла... – каже Жељко који је својевремено у сточарство кренуо са две овце.
Иако је најчешће сам на Крчединској ади, Жељко каже да никада није досадно.
-Или има неког посла око стоке или салаша, мало обиђем ливаде, вратим оне што оду даље... Кад ми досади овде седнем у чамац и одем преко код Сремаца у кафану. Мада и овде на аду долази стално неко. Или долазе да обиђу своју стоку, а дође доста људи и туристички да виде како је овде, тако да и није тако пусто као што делује – Каже Жељко.
Шаренолика популација Крчединске аде, може да се упореди са Егзитом и по томе што се и овде склапају разна пријатељства и везе баш као у легендарном филму Петра Лаловића „Последња оаза“, тако нам је и Жељко испричао случај магарца који више воли овце него своју магарећу дружину.
- Тај увек иде за овцама и оне за њим. Остали магарци га буквално гурају да дође у крдо, али он неће. Једном смо требали да пребацимо овце преко рукавца и оне неће живе преко воде... Мучио сам се са њима неко време и онда се сетио да пребацим прво тог њиховог магарца. Како сам њега превео за 10-15 минута су све овце саме прешле преко воде – прича Жељко
Умеју на Крчединској ади да се догоде и много озбиљније драме, са фаталним последицама. Тако је у августу 2016. гром убио 27 оваца и једно магаре. Према Жељковим речима и он сам је замало избегао тај удар.
- Спремало се невреме, овце сам утерао у обор и остао да их гледам јер су се у то време мркале. Међутим, почела је да пада нека киша и ја се склоним у кућицу. Одма после тога почела је грмљавина и чуло се да је ударио гром, ту негде, али како је пала ноћ нисам излазио до ујутру када сам видео катастрофу. Да сам остао још мало код њих ко зна шта би било... – прича Жељко и додаје да је највећи проблем Крчединске аде то што потпуно нестане када Дунав нарасте.
- Када порасте као пре четири године, онда је све ово под водом – прича Жељко и показује траг воде која је тада стигла до прозора њиховог импровизоване кућице – онда буде мало фрке и панике јер пре него што вода надође измештамо стоку.
Интересантно је да једино подолска говеда не морају да се возе чамцем са Крчединске аде, већ они сами на јесен кад захладни крену пут Ковиља и куће Милета Плавшића. Препливају рукавац и сами пронађу петнаестак километара дуг пут до штале, док већина коња и магаради остаје и преко зиме ако ада није поплављена.
Текст и фото: Нико Перковић
