Креирање (нове) повести на основу „поузданих” гласина

Од свих псеудонаука које постоје, псеудоисторија је вероватно најразвијенија, јер креаторима нуде практично одрешене руке у креирању нове историје која се у најбољем случају заснива на потпуно непровереним гласинама, а најчешће на више него слободним тумачењима разних митологија.
9 radic
Фото: Dnevnik.rs

Према речима др Радивоја Радића, професора београдског Филозофског факултета и једног од наших најутицајнијих византолога, у турбулентним временима каква су данас обично долази до експанзије алтернативне историје у разним облицима и она брзо налази пут до јавности и, нажалост, заузима доста чврсте позиције.

„Историја је од свих хуманистичких наука највише изложена импровизацијама и разним тумачењима, али треба знати да то није почело сада, нити деведесетих за време ратова, већ много раније. Практично, када је почела да се ствара српска историографија, крајем осамнаестог века, убрзо су се појавили и такозвани романтичари, који историју нису посматрали као науку нити јој приступали тако, већ су историју више посматрали као неку врсту пропаганде и питања наводне националне свести. Дуго је код нас трајала борба између класичне и романтичарске историографије, све до краја 19. века, када је коначно примат преузела класична школа“, испричао је између осталог др Радић о почецима српске псеудоисторије на представљању своје нове књиге “Клио се стиди” (“Еволута”) на палуби брода-ресторану “Цепелин” у Новом Саду.

Према његовим речима, данас је то много екстремнији феномен са много екстремнијим теоријама и далеко је рас-

прострањенији него раније.

„Нагли пораст броја људи који се баве псеудоисторијом, али и оних коју им мање или више верују почео је са распадом Југославије и у свим деловима бивше државе одмах су настали такви правци, а чини се да је једини циљ сваког од њих да по сваку цену докаже како је њихов народ старији од комшијског. То су наводни историјски подаци коју су креирани тако да годе националној сујети и зато у ова времена поремећених међунационалних односа ти псеудоисторичари добијају пажњу и простор“, појашњава др Радивој Радић.

Фото: Dnevnik.rs


Нису само Срби најстарији

Према речима професора Радића, псеудоисторије су доста развијене у региону, али је мотив најчешће исти – доказати старије порекло од осталих народа. У Бугарској је можда и горе него код нас када је у питању распрострањеност такве “алтернативне” историје, док рецимо код Грка постоје неки аутори који тврде да су Египћани уствари – Грци!


!Није лако објаснити тај феномен, а није се лако ни борити против тњега јер то су аутори чије се књиге добро продају, таква историја је прилагођена ономе што би читаоци волели да чују, заснива се више на митологији и полуинформацијама или потпуно измишљеним догађајима, а не на историјским чињеницама и преовереним подацима. У томе учествују и учени људи, ређе јер заиста верују у оно што говоре или пишу, а чешће из неких мање романтичних разлога,  па се може рећи да ту има и занесењака и покварењака“, каже др Радић. 

Према његовим речима, једна од теза псеудоисторичара у Србији јесте да су Срби постојали 19. векова пре Христа и то на основу готово невероватног тумачења натписа на једној табли.    

„Онда се таква теорија допуњује другом, да су Етрурци такође били Срби, опет на основу имена једног од њихових лидера и без иједног другог доказа или трага. С друге стране, у класичној историографији има много проверених података који сваки понаособ руши овакве тврдње, али без обзира на то, те приче о Србима као најстаријем народу се невероватно “добро држе”, поготово што их најчешће повезују са данашњим  дневнополитичким околностима, па се добија додатна интрига и наводна потврда тврдњи о нашем “прастаром пореклу”“, каже др Радић.        

Радић сматра да се тезе о Србима од којих су, према неким нашим псеудоисторичарима, настали сви остали народи, гради на лингвистици па се онда све што се на старим картама нађе, а да у себи има слова у спојци срб у неким варијантама, одмах повезује са Србима и Србијом и нуди као некакав доказ. Ако нема такве прилике онда се у “помоћ” позивају и друге науке, а у последње време је популарна рецимо археогенетика, па се неки резултати археогенетичара произвољно тумаче како би се наводно доказало (нај)старије порекло српског народа. 

Према његовим речима тако упаковане приче, где се уз потпуно измишљене податке комбинују и други наводни извори из других наука, врло пријемчиво звуче, међутим ко год би посегнуо за историјским чињеницама врло брзо би видео да су те приче неодрживе.

„Али без обзира на то што псеудоисторију није тешко оповргнути, важно да је се класична историографија бори против против тог феномена како се не би још више развио и примио јер су друштвене мреже већ препуне мистификација, а осим тога псеудоисторија је ушла и у традиционалне медије, па у последње време можемо читати фељтоне у “озбиљним” новинама за које стручњаци кажу да немају много везе са истином“, каже Радић.

„Наука не сме да ћути и да препушта простор феномену паранауке.“

Текст и фото: Нико Перковић

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести