Иван и Александар скоро четврт века суде у пару рукометне утакмице на домаћој и иностраној сцени, а у улози арбитра појављивали су се на готово свим континентима. Занимљиво је да их не веже само то што деле правду на рукометним теренима. Обојица су исто годиште, имају по 43 године, професори су физичког васпитања, дипломирани тренери рукомета и, уз то, они су - дупли кумови!
- Александар и ја смо играли у зрењанинским рукометним клубовима Граднулица и Пролетер до 1997. године. Тада смо престали да тренирамо због обавеза на факултету. Међутим, убрзо смо одлучили да се на терен вратимо, не као играчи, већ као арбитри. На то је утицао покојни Иван Грубачки Гута, легендарни рукометни радник и симбол зрењанинског рукомета, који је предложио да постанемо судије – прича за „Дневник“ Иван Мошорински, иначе професор у Зрењанинској гимназији.
Већ 1998. Иван и Александар кренули су да суде, почевши од најнижег ранга такмичења. Њихове каријере од тада су ишле само узлазном путањом, па су 2003. ушли у програм „Младе судије Европе“, а 2008. положили за ЕХФ континенталну категорију. Две године касније положили су и за интернационалну лиценцу.
- Деби у Лиги шампиона имали смо у Грчкој, на утакмици између ПАОК-а и Ваљадолида. За домаћи тим је тада наступао и наш суграђанин и школски друг Милан Грубанов – присећа се Мошорински.
Кумови Иван и Александар до сада су судили полуфинала на свим шампионатима, финале азијске лиге, на седам светских првенстава... Као судијски пар учествовали су и на Светском првенству за жене 2013. у Србији и финалу Светског јуниорског првенства одржаног исте године у Чешкој.
- Изазов је било судити финале Емир купа у Катару. Утакмица је била пуна набоја, али ми нисмо подлегли притисцима, па чак ни онда када је публика ушла на терен. Организатори нису веровали да смо одолели свим утицајима, па смо добили награду и понуду да останемо да радимо у Катару, јер до тада нису имали таква искуства са арбитрима – наводи Иван Мошорински који се, у међувремену, преселио у Нови Сад и који последњих десетак година путује на посао у Зрењанинску гимназију.
Ж. Балабан
