– И дан-данас се јави неко мејлом да пита за њу, као, рецимо, колегиница из Аустралије која предаје у српској школи. Игрица је и даље ту, бесплатна за преузимање, примери су актуелни будући да се правопис неким чудом није мењао задњих пет година, а сада је можда и кориснија – рекао је Петровић у онлајн сусрету који је организовала Менса Србије.
Кад си наставник српског језика, правопис ти буде болна тема, додаје он.
– Доста је полемика међу нама колико на часовима има времена да се увежбава правопис и то је један од аргумената зашто би требало појачати наставу српског у основним и средњим школама – каже Петровић. – Та игрица је побројала преко 2.000 примера који покривају скоро све важније делове правописа, а моја прва генерација гимназијалаца била је тестер и говорила ми шта не ваља и шта може бити боље. Са ђацима смо имали цела такмичења заснована на „Вучилу”, а кад неко освоји одређени број поена, могао сам с правом да сугеришем колегама да му дају највишу оцену, показавши им листу примера, и то баш оних јако тешких, које би ученик увежбао играјући се више сати.
Захваљујући Фулбрајтовој стипендији, имао је прилике да види са колико ентузијазма просветни радници широм света решавају најразличитије проблеме како би својим ученицима понудили нешто што се зове квалитетно образовање, па и да упореди са стањем у Србији.
– У Африци стандардно одељење броји 60 ученика, а ми често кажемо да је 30 пуно – додао је Петровић. – И јесте пуно, било би боље да их је мање јер бисмо имали више времена да им се посветимо, али замислите ситуацију где један наставник мора да описмени 60 ученика у исто време, а нема ни таблу. Тада схватите колико је едукација племенит позив.
С друге стране примећује да наша средина не отвара много прилика младим људима.
– У Америци и Немачкој видећете да је потпуно у реду ако се неко упише на факултет са 40 година. Тамо ћете на мастеру срести самохрану мајку којој је дете кренуло у школу, па има времена за своје циљеве, деку који, ето, хоће да вежба своје ганглије, и седи заједно с клинцем, који је већ на факсу јер је преинтелигентан. Наравно, формално образовање није све. Да вам неко сада каже: држава ти даје 1.000 евра које не треба да вратиш, али мораш да потрошиш на професионални и лични развој локално, шта бисте изабрали? Часове цртања, чланску карту у теретани, јогу? Мислим да је понуда врло мала и да младим људима недостаје избор – каже, додајући томе и узоре у постављању приоритета, које би требало да виде у просветним радницима. – И поред свих недаћа, захвалан сам на овом вирусу јер су се током пандемије делили фантастични светски садржаји, па је, рецимо, енглески Глоуб театар, који је вечито распродат, стримовао највеће Шекспирове драме. Динар не кошта, а колико људи их је погледало? Толико је градова, снимљених концерата светских филхармонија, слика из највећих галерија могло да се види онлајн, а па чак и разговор нобеловаца.
У том погледу види мањак сарадње са институцијама културе, мада има и светлих примера за које се мало зна, попут Коларца, где пред концерт благајник подели карте за симболичну суму студентима који су се ту окупили.
– Зашто би места била празна? Неће позориште или музеј пропасти јер је примио ђака. То доводи до још једног закључка, на који ме је навело оно што сам видео у Енглеској, отишавши на конференцију која се бави образовањем. Уђете у њихову националну галерију, а клинци од три-четири године, као пачићи, гледају огромне Тарнерове слике и коментаришу са кустоскињом шта виде. „Није могуће да их овако мале водите, и то кроз целу галерију”, кажем им ја. „Не, само кроз једну собу, да погледају две-три слике, да седнемо, попричамо, да њима буде лепо па ће доћи опет и са смислом, критички доживети уметност” – поентира Петровић.
Под окриљем организације „Научи ме”, каже, покренуо је поприлично амбициозан пројекат који ће резултирати занимљивим приручником за подучавање и учење у 21. веку, чија је суштина промена парадигме образовања.
– У оквиру њега, радимо на једној игрици за учитеље и наставнике који желе да развију креативност. Она неће бити дигитална, напротив, биће нешто што се уз сву физичку дистанцу мора радити уживо. Планирамо и велику конференцију у Нишу где предавачи неће бити едукатори, већ они који се баве образовањем из других, бочних области – додаје, напомињући да ће управо на њу потрошити буџет који је добио путем награде Удружења „Живојин Мишић”. – Новине се дешавају управо када за једним столом, у једној теми, спојите људе који имају потпуно различите контексте, образовање, погледе на свет. Следи и наставак једног занимљивог пројекта који смо назвали „Youth innovation center”. Пре годину-две радили смо са гимназијалцима, а сада ће то бити ђаци средњих стручних школа. Покушаћемо да им усадимо предузетнички дух не само да би били бољи радници него и да би се одважили на нешто креативније, осмислили свој производ или услугу и постали независнији.
Слађана Милачић
