А свако га види другачије - на специфичном српском са наглашеним британским акцентом прича Саша Лич, професор у престижној приватној мушкој средњој школи у Лондону. - Похађа је 900 дечака, што за Енглеску није много. Породице доста дају за њихово образовање, а наши ђаци су паметна деца, јер да се упишу морају положити нимало лак пријемни. Разреди су малобројни, у старијима је тек десетак дечака, а у млађим не преко 18. У државним школама је дупло више.
Иако му је мајка Новосађанка, Саша српски до краја факултета није учио.
- Моја мајка Љубица Радић Цица била је студентикиња права у Загребу кад је 1958. на Јадрану срела Yона Лича, дипломца лондонског Ројал колеyа, који је дошао у Истру у атеље свог пријатеља - прича Саша. - После годину дана дописивања, одучила је да се уда у Енглеској и на почетку је предавала руски језик у школи за девојке. Отац је радио као професор сликарства, није био познат, али јесте добар стваралац, који је стварао цео живот. Нас двојица смо имали одличан однос, сваки дан смо један другом показивали шта радимо, саветовали се и заједно ишли на изложбе. Иначе, презиме Лич у преводу значи пијавица и претпостављам да су моји преци били медикуси и бавили се хирудо терапијом, лечењем пијавицама.
Иначе, Личови су једна од бројних британских породица које су у другој половини прошлог века примале ђаке и студенте из разних земаља па и наше, да уче енглески језик, а Сашина мама им је кувала и о њима бринула.
- Била је врло талентована, креативна особа, али мало стидљива – сећа се Саша. - Направила је само неколико дела и потписивала се ћирилицом, изломљеним линијама, што је својеврсна уметничка креација. Њене радове, татин портрет, неколико актова и јелена раскошних рогова данас брижљиво чувам. Мама је на прагу десете деценије и здравље јој је озбиљно нарушено. Кад сам био мали, она је прихватила теорију како није добро да дете учи два језика, јер ни један неће добро савладати и са мном само причала енглески. Тако сам и факултет завршио, а нисам ни реч матерњег језика знао. Пожелео сам да упознам мајчину домовину и дошао на постдипломске студије у Југославију. Мама ме упутила код Добрице, своје пријатељице из школе, којој је деценијама слала танка и лака авионска писма наплаћивана по тежини.
У Новом Саду сам провео три месеца у дивној породици Примовић. Док је Добрица спремала ручак у кухињи, ја сам седео са њом и учио језик. Била је врло стрпљива, али ми је било тешко да проговорим. Често сам мислио шта ми то треба. Са мамом и Примовићима више пута сам уживао на Хвару, а они су долазили код нас у Енглеску. Кад сам научио довољно да све разумем, прешао сам у Београду, похађао Академију ликовних уметности и становао у студентском дому са вршњацима из многих земаља. Упознао сам тад много добрих, интресантних људи. Један Рус сад предаје физику на универзитету у Москви, једна колегиница је у Шкотској, пријатељ Италијан живи у Лондону и често се виђамо.
Али, дошло чудно доба, осећало се да стиже рат. Људи су били забринути, уплашени и већ прве школске године 1990/1. вратио сам се кући. Чини ми се да су Београђани били некако хладни, а Нови Сад отворенији, приснији. Можда, јер сам помало Новосађанин. Не знам да ли овде имам рођака. Мамина мама умрла је млада, деда се поново оженио, а моја два ујака седамдесетих година из економских разлога отишли су у Америку. Нашли смо се на нету и понекад се дописујемо.
Добрица, његова учитељица српског недавно је умрла, па је у Новом Саду посетио њену ћерку, адвокатицу Гордану Примовић.
- Мислим да уметност освежава, скида прашину са свакодневице и живот показује у бољем светлу – сматра Саша. - Недавно сам у Лондону имао изложбу, продао неколико радова, а поносан сам што су дошли моји бивши ђаци и захвалили се што сам добро утицао на њих. Међу њима има архитеката, костимографа, сликара...
У школи не радим пуно, само четири дана недељно. Довољно да могу нормално да живим и имам времена за сликарство. У души сам уметник, а то подразумева и дозу себичности. Мислим да сам престар да имам децу, али можда нисам да се женим. Али није лако живети са уметником. Нисам спреман за компромис, увек се превасхотно одлучујем за уметност. Излагао сам и у Белгији, Русији и Грузији, али и даље снажно желим да Новосађани виде моје слике. Пробао сам да учествујем у манифестацији „Нови Сад - град културе“. Све сам урадио шта се на конкурсу тражи и на крају, чудновато, нигде не пише где послати апликацију. Рекоше ми да је то немачка платформа, предвиђена само за Немце.
Саша је тренутно у Истанбулу, али ускоро долази у Госпођинце на ликовну колонију „Сусрет код Боднарова“.
Јелена Стаменковић
