Увек крећем од идеје да су сви људи добри и да ће све бити добро. Неретко сам се због тога нашла у незгодној ситуацији и било је неопходно да учиним нешто по питању свог понекад сулудог поверења у живот и у људе. Чудо једно, али ту искуство не помаже. Помаже у тренутку када ситуација прође и када се сетим да сам нешто слично већ много пута доживела. Временом, приметила сам две паралелне појаве: како сам све више уверавала да се људима не може баш све веровати, тако сам све више схватала да једино ако имам пуно поврење у људе и у живот, могу да у потпуности у том животу уживам и да уроним истински дубоко у међуљудске односе.
Ето ти сад. Наравно да је ово контрадикторно сагледавање питања поверења, морало добро да се разматра дуже време. И ево ме са неким својим мустрама по којима се понашам, а које ми омогућују да не покушавам на силу да променим своју природу, али ни да често будем насамарена или разочарана. Прво сам морала да схватим да не могу ни са чим и ни са ким да будем разочарана, ако претходно нисам тим истим била очарана. Још увек се одушевљавам првим утиском који људи остављају на мене, али не дозвољавам да ме тај утисак понесе пре него што ослушнем свој „стомак“. Пре него што донесем било који закључак, консултујем своју интуицију која наравно никада не греши. Интуиција до душе не греши само ако смо научили да препознајемо њене знаке и што је најважније, ако смо научили да је слушамо. А то мора да се вежба свакодневним преиспитивањем себе и сопствених одлука. Тако сам ја вежбањем дошла до сопствене мустре како да при првим контактима са људима останем доследна свом карактеру, али да ипак не дозволим да ме први утисак на било који начин превари. Прво и најважније јесте свесност садашњег тренутка. Уместо да ми фокус буде на човеку којег упознајем, мени је пажња на осећају који се појављује у мени док се упознавање догађа. Како се ја осећам? Шта је то што изазива осећај одушевљења или пак одбојности код мене? Знам да су сви људи и све ситуацијеу животу само моја огледала, па кад су већ ту, хајде да их мало подробније погледам: какву поруку носе за мене? Шта ми показују? Шта је то што о себи треба да научим захваљујући овом сусрету? Увек се покаже да је баш оно што ме највише „дира“, било позитивно или негативно, управо онај део моје личности који је стигао на ред да га освестим и евентуално трансформишем, променим у неко мудрије понашање.
Наравно да није лако. Поготово када се узме у обзир да су нека моја понашања толико условљена, да су као урођена. Али сваки напредак је извор велике радости. Имам пуно поверење у то да је мој живот на мојој стани и да се све догађа са разлогом да у њему што више уживам. Зато са осмехом и отвореног срца улазим у нове сусрете и догађаје. Остајем доследна својој отворености, али са много више свесности која ме чува од сопствене наивности.
Нина Мартиновић Армбрустер
