И добро им иде. Истина, не зидају баш куће. Прво су у Суботици Стевановој ћерки урадили ограду од старих цигала великог формата, чији су лукови испуњени кованим гвожђем, а сад Стевановој сестри у Бечеју ограду с уличне стране породичне куће.
– Сестра ми живи и ради у Швајцарској и замолила ме да нађем мајсторе, а ја да будем само надзорник – објашњава Гагић своју нову занимацију. – Нисам од тих који само надгледају, а не раде, па сам питао Карчику да се ми прихватимо тог посла. Он је већ помагао око зидања ћеркине куће и научио посао па је сад главни мајстор, а ја му дођем као калфа.
Из генерације су која је научила стално да ради, пријатељују већ пуних 65 година па није чудо што се, мада су различите струке, савршено уклапају.
– Ово није велики посао, али тражи прецизност и зато су потребни живци и много стрпљења. Не сме да се жури, а то је наша предност у односу на професионалце, који само журе да би се докопали новог посла – објашњава Пољак док удара глазуру.
Обојицу живот нија мазио. Изучили су занате, али у младости нису презали од било којег посла, што им је у знатним годинама омогућило свестраност.
– Болестан сам ако један дан не радим. Кад баш немам шта, узмем орах, одем у радионицу што ми остала од оца ножара, чекићем га разбијем и поједем. Важно је да сам био у радионици. Иначе, научио сам уз оца и да оштрим, па кућни пријатељи немају тупе ножеве – похвали се Стеван.
Карољ се сада најмање бави својим електричарским занатом.
– Првих 12 година радио сам у некадашњем „Зидару”, а онда прешао у „Фадип” и остао до његовог краха. И док сам био на Бироу рада, нисам могао без посла па сам са зетом купио машину за сечење дрва и услужно радио готово две деценије. У старосној пензији сам од 2011. Увек нађем неки посао, али само под условом да се не тражи журба – „има каде” Пољак.
Стеванова радна биографија је богатија. Као машинбравар, служећи војни рок у морнарици, тада две године, доспео је у утробу брода разарача.
– Радио сам као машиниста годину и по и стекао услов да полажем за руковаоца парних котлова – вели Стеван. – По скидању униформе, запослио сам се у ПИК-у „Бечеј”, радио у „Флори” и Пивари. Али, то су били „шпорети” с пет до десет бара у односу на парне котлове разарача с преко 20. После пређем у „Термостан” на одржавању котларница централног грејања, а кад је 1983. изграђен „Карбодиоксид”, пређем код њих и останем до пензије 2007. Да бисмо сами обавили ремонт, ишао сам у Келн на обуку за компресористу у фабрици „Линде”. Научио сам свашта и зато не бежим од било којег посла, али, срећом, више нема потребе да трчим за зарадом.
Време им је ових дана ишло наруку. Облаци су их штитили од спарине, а повремена киша успоравала посао. У односу на оно шта су све радили током летњег распуста у младости на пољима бечејског атара, „права бања”.
В. Јанков
