Не само здравствени системи, него и наша економија, политика и култура претрпеће корените промене, јер реч је о прекретници 21. века. „Морамо да имамо у виду и дугорочне последице нашег деловања... требало би да се запитамо не само како да савладамо непосредну опасност, него и какав свет би желели да настањујемо када прође непосредна опасност”, писао је Харари у „Фајненшел тајмсу”.
Оно што овог оксфордског професора посебно квалификује да суди, усред буре у којима се човек хвата и за таласе, јесте не само углед у стручним круговима, него и његови бестселери који су му донели светску славу – “Сапиенс: кратка историја човечанства”, “Хомо деус” и “21 лекција за 21. век”, у којима промишља прошлост, садашњост и будућност људске врсте из угла научно - техничко - технолошког напретка.
По први пут у људској историји, технологија је омогућила владама да уз помоћ паметних телефона и алгоритама прате и посматрају сваког и све време, од 0 до 24, о чему је пре пола века КГБ настојећи да контролише 240 милиона совјетских грађана могао само да сања. Очигледан пример је Кина које је успела да веома брзо открије не само заражене, него и њихове контакте путем телефонских апликација. Штавише, мерењем температуре и крвног притиска сваког ко дотакне екран телефона, власт данас може да утврди и да ли је власник телефона сумњиви преносник заразе или је оболео - и пре него што он сам то сазна. Кина је у сваком случају прекинула ланац инфекције после 76 дана незапамћеног карантина у Вухану и другим погођеним областима земље контролом (не)кретања заражених и њихових контаката. Убудуће, чак и ако преношење ковида 19 падне на нулу, биометријски систем праћења остаје као богомдани изговор за ванредне ситуације.
Сарадња политичких доносиоца одлука са добро информисаним грађанима, разложно поверење у науку и ауторитете у медијима, било би у сваком случају пожељније понашање од дисања за врат Великог брата, уверен је Харари. Јер, колико је само трајало убеђивање становништва па и самих лекара у 19. веку да почну да користе сапун и перу руке како би спречили инфекције? Данас милијарде људи свакодневно пере руке, не зато што се плаше некакве сапунске полиције, него зато што су прихватили научно откривену чињеницу да се на рукама налазе бактерије и вируси који могу да изазову болест. Али у време у коме човек располаже с много више алатки „паметнијих” од сапуна да би сузбио пошаст, ствар је ипак негде зарибала.
Једном речју, ослањање на паметне алатке није довољно. Потребно је нешто више: глобално вођство и планирање, солидарност богатих са сиромашним земљама, слање медицинског особља у најпогођеније регионе, заједничко деловање на економском фронту... Током финансијске кризе 2008. и епидемије еболе 2014. Сједињене Државе су дале свој допринос, али одлазећа администрација америчког председника Трампа је одустала од такве улоге током пандемије, у настојању да поново „Америку учини великом”.
У недостатку суочавања са опасношћу, међутим, пандемија је брзо изазвала економску кризу. Опасност од „бескорисне класе” драматично расте, упозорава Харари. Ширењем аутоматизације, роботи и рачунари замењују људе све више јер људи могу да се заразе, а роботи не. „Могли бисмо видети да државе одлуче да одређене индустрије поново врате кући, уместо да се ослањају на фабрике у иностранству. Тако да би због аутоматизације и деглобализације, нарочито у земљама у развоју, ођедном настала огромна, бескорисна класа људи који су изгубили посао јер су ти послови аутоматизовани или премештени негде другде.” А то не би било ништа друго него ветар у леђа новим мигрантским таласима.
Када се криза заврши, Харари очекује да ће се повећати буyети за медицинске школе, здравствене установе и системе. „И можда је са људске стране то најбоље што можемо очекивати. Филозофија ионако није јача страна ниједне владе... На поједицима је да одраде бољу филозофију. Лекари не могу решити загонетку постојања за нас. Али нам могу купити нешто времена да се ухватимо укоштац с тим питањем. Шта ћемо ми урадити са тим временом – на нама је”, закључује Харари.
Било би занимљиво да овај историчар ступи у расправу с америчком филозофкињом Џоди Дин. Јер она тврди (док нам лекари купују неоподно време), да се дилема човечанства кристалише у две речи - неофеудализам или комунизам! По њеном увиду савремено друштво више није у стању да се носи с проблемима које је произвео капитализам као глобални систем. Природа и историја све више измичу сврсисходном управљању и враћају се на дневни ред у виду непрестане кризе с којом друштво и поред свих политичких обећања више није у стању да се носи. Поражени социјалистички пројекат је учинио превише уступака капиталистичком тржишту и више не може да понуди еманципацију од робовања слепим силама у будућности. Зато је име новог хоризонта комунизам, тврди Динова у интервјуу који је пренео портал Машина.
Савремени капитализам је једноставно постао нови феудализам. Карактеришу га повратак екстремне хијерархије - појава нових господара и слугу, расцепкавање суверености, пропадање провинције и привилеговање градова. Осим тога опште осећање несигурности, исцрпљености, катастрофизам и варваризам, наводи Џоди Дин.
Специфичност феудализма је истовремено постојање различитих правних система, различитих правди. У средњем веку као ни данас није постојала једна наткриљујућа сувереност, већ само оне фрагментиране: једна правда за богате, друга за сиромашне. Линија легалног и нелегалног је замућена, што нарочито важи за богате, док сиромашни могу завршити у затвору због сваке ситнице. Супербогаташи више не морају да имају ништа заједничко с осталима. Имају своје авионе, приватне школе, ограђене квартове града са стражом, па нису у истом положају ни спрам полиције.
Глобалне медијске платформе као што су Гугл, Амазон, Мајкрософт или Епл сакупљају податке корисника и онда када то они неће. „У ситуацији смо која личи на ону у којој су живели сељаци у средњем веку. Нисмо везани за земљу, али ради се о нашој животној инфраструктури, наши међусобни односи данас зависе од података. Те компаније су ново племство. Интересантно је да је технолошки гуру из Силиконске долине Yерон Лејнер говорио о господарима и слугама интернета још у својој књизи ’Ви нисте гаyети’ из 2010. године. Препознао је како корпорације и умрежено друштво производе класу господара и третирају све нас остале као слуге”, наводи Динова.
Неједнакост која одваја богаташку касту од осталих је производ неспутаног тржишта, тврди она. Такво тржиште родило је монополе и корпорације јаче од државне контроле, што пак доводи до монопола моћи: финансијске, политичке, друштвене и културне. По логици моћи, победник добија готово све, а губитници скоро ништа. Концентрисање моћи најчешће се огледа у једној особи, „икони”, која се „надувава” помоћу телевизије као глобалне машине за производњу културе славних. Ако си познат и утицајан, све ти је дозвољено, и није случајна романса између Трампа, Кима Yонг Уна и Путина. Сва тројица су феудални владари, двојица су стварна и један у покушају, анализира филозофкиња и пре него што се коронавирус појавио.
Актуелна пандемија је тако само продубила постојећу неједнакост, која се, бар како нам говори историјско искуство, углавном смањује после ратова, револуција, природних катастрофа или пандемија. Међутим, сада, док економске последице масовног карантина рађају незапосленост и погађају оне с мањим приходима, имовином и нивоом образовања, још увек се не чини да се свет нашао у некаквом предреволуционарном стању, као и да стреми комунизму. Круг неједнакости затворио је рам у коме и даље недостаје слика будућности. Лепо је бити богат, али друштвене реформе су већини потребне. Не и новим феудалцима - они су већ купили свој део неба.
Реља Кнежевић
