Песмом може све да се каже. Бар тако каже сама песма – она што мисли да ће допрети до срца љубљене/ог. Дакле, да га убеди колико га/је воли. Па набраја: као цвеће росу, као очи своје – али и „као болан зору”. И ту се стиже до најупотребљаваније речи дана, седмице, месеца (ваљда не и године), болести, короне. Аратос је било! Прешишала је ону чувену фигуру о препознавању јер би заиста било неукусно хвалити се шта је све корона „код нас препознала”.
Још се струка и остатак чељади спори о томе да ли смо били на време опоменути, упозорени, па се зато ваља сетити да песма у тој својој улози није спавала. Казивала је да има и болних, трудила се да то не заборавимо. Уосталом, и када је корона (аратос је опет било!) кренула у свој застаршујући јуриш, ваљда се каже цунами, многи се од ње бране лепим и охрабрујућим нотама. Онима које зна што више људи, такорећи интернационалним. Свака песма ту помаже, од класичне теме до уличне пароле. Нажалост, најлепше и најлековитије су оне које не можеш уживо, ин виво, да приуштиш. Рецимо, оне које најбоље лече када их изводи добра а доста бројна тамбурашка банда.
Има тако и песма (верујем да је војвођанска) која, баш као и најстручнија докторска екипа, даје савете шта радити кад неког задеси бољка. Она пева: „Шта ћу, нане, болује ми дика”. А мама светује: „Иди, кћери, види болесника”. Она је, ипак, опрезна: „Не смем, нане, приће боља на ме”. „Ееее, кад ће прићи, онда немој ићи!” Сасвим јасно и кратко. Као свака строга мера. Саме ноте и ритам не растужују оне који слушају (и наручују ) песму, а онај што је болан – ћути. Нико га ништа ни не пита.
Много пре него што се недавно скупио лекарски труст мозгова, знали су војвођански стихотворци како поступити с тешким болештинама, па кад се ћерка жали мајци
„Шта ћу, нане, болује ми дика”, добије савет: „Иди, кћери, види болесника”. Она је, ипак, опрезна: „Не смем, нане, приће боља на ме”, „Кад ће прићи, а ти немој ићи!” Јасно и кратко. Као свака строга мера
Има, међутим, песама које одмах преписују – и лек. Као она из Београда (ништа без престонице) која извештава да је „пијац мали потопила Сава” те је драгана заболела глава. Ту сад љубав креће у одбрану јер каже: „Препливаћу и Дунав и Саву, да излечим мом драгану оболелу главу.” Очигледно је реч о грипу (можда мамурлуку, мада није романтично), док друга песма, сигурно познатија, можда и лепша, такође обећава да ће се обићи и „далек свет” да се нађе лек. То је она чувена „Болујем ја, болујеш ти, болујемо од љубави.” Кажу да је староградска, постала популарна шездесетих прошлог века, мада је ја знам бар стотину година. Има је у свом репертоару Звонко Богдан, певале су је Силвана Арменулић, Дубравка Нешовић и многи други који су севдалинкама и другим сентименталним нотама мамили сузе или тек громке аплаузе.
Већ дуго немам среће да слушам тамбуре, али сам имао срећу да гледам и слушам ову песму у посебном издању: како је изводи Бела Маврак, тенор из „ергеле” Андреа Руа, летећег Холанђанина, познатог пре свега по поливању целог света „штраус-валцерима”. Ушао сам усред „боловања” на некој од светских турнеја, почео да певушим с Белом па открио да је – на енглеском. Нисам стигао да забележим ни једну реч осим „ај лав ју”, што је сасвим доста. После сам покушао да све нађем на „Јутјубу” (где моја „Чичока” има 104.000 посета!), али сам Белу опет чуо на српском, а певао је моћно и високо као што пева „О, соле мио” и „Бесаме мучо”, па сам и те песме пустио (мал’ не рек’о наручио) још дваред. Баш ме разгалио „наш тенор”, земљак из Мужље, који нас баш гласно и допадљиво представља по свету.
Осим те староградске, још једна песма на тему болести нуди лек. То је она чувена звана „По градини месечина.” Тамо Он лежи болан, не може ни да се јави, али машта да би се опоравио „до белога дана” да се лечи са „њени’ усана”. Најкраће, лека има, само треба сачекати крај песме. Односно, да боља прође. А онда, мада може и раније ко је у прилици, наручити ону „Аој, мати, мати, мати, нећемо да свако пати”, чисто да се пресече депресија. Јербо, следе песме као што су „ђувегије, ’ди сте, да сте” и „Удаћу се само за јединца”, па коначно „Ја сам мога ђувегију притиснула нуз капију”. Мора се, дакле, бити спреман и за – пуну слободу. Бар за (наручивања) песама.
П. С.
Иначе, реч „аратос” је позајмљена из грчког језика и значи „проклето”. Користи се у фигурама: далеко му лепа кућа, yаба га било, не дао Бог ни у комшилуку, а забележена је у Руми, Вршцу, Футогу, те Београду, како наводи „Речник српских говора Војводине Матице српске”, а у издању „Тиског цвета”.
Павле Малешев
