– Умро је пре мог рођења, а мама се сећала да му је посета Југославији остала неостварен сан. Партијски другови су одлучили да на далек пут шаљу неког без деце, а он их је имао петоро. Своју земљу поделио је сиромашнима, а наша породица је у аманет добила мапу Југославије и романтично револуционарна дела Шолохова и Горког. Ја сам испунила његове снове. Обично пола године боравим на новосадском Телепу, а зими на југу Индије, у умереној клими од угодних 20-25 степени великог платоа високог 900 метара, у родитељској кући у родном Бангалореу, који, због ботаничких башта и мирисног цвећа, зову град вртова.
Прве три године живота провела је у рударском насељу највећег налазишта злата у Индији, где људи исти посао раде већ два миленијума.
– Археолози су нашли су делове амфора и много римских кованица, па и с ликом цара Клаудија Готског, рођеног пре 17 векова у Сирмијуму – прича Прија. – Користећи наутичка знања, римске лађе су стигле до југа Индије, путници с мојим далеким прецима пили медитеранско вино, злато мењали за зачине и враћали се кући, где је богатство одређивано и залихама бибера. За Индијце је пак злато симбол благостања и среће. Купују петину светског злата, а Индијке су рекордерке по количини у породичним шкрињама.
Од кад је стекла независност од Енглеза 1947, Индија је управљала рудником КГФ и ту се у просперитетно доба годишње вадило више од 20 тона аурума. Но, због смањених резерви, рудник је 2003. затворен и сад делује сабласно.
– Стотинак километара даље је Бангалоре, метропола од десет милиона становника, који сваког дана у загушеном, за Новосађане незамисливом хаосу саобраћају, путују до посла, бројних школа и факултета. Због образовања, малишанима се ускраћује детињство. Моја је генерација у школу пошла с пет година. Научена да будућност зависи од знања, деца су често под стресом. Ако падну на испиту, нису ретка самоубиства. Студенти су друштвено активнији него овде, па су се укључили и у дигиталну трансформацију једне од најстаријих и најтрадиционалнијих цивилизација. Вртоглавим развојем мој град постао је ИТ престоница и извозник преко трећине индијског софтверског знања, па га називају и „Силицијумском долином”. С десет одсто БДП-а раста надмашује индијски од седам процената годишње. По оцени ММФ-а, индијска економија расте најбрже у свету па је на одличном шестом месту, иза САД, Кине, Јапана, Немачке и Француске – поноси се Прија домовином.
А њени родитељи су се случајно срели на улици: кад је мами позлило, тата јој је помогао, зближили су се и венчали.
– Радили су у администрацији и у кући смо говорили енглески. Индија има више стотина различитих језика и 18 званично признатих. Људи не само да се међусобно не разумеју већ им је и боја коже другачија, светлија или тамнија. Четири петине су хиндуисти, више од десетине муслимани. Татини су хришћани с југа потконтинента. За покрштавање је заслужан Свети Тома, кога зову апостолом Сирије и Индије, па очеви преци формално припадају Сиријској цркви. Моји родитељи, брат и ја нисмо верници, али верујемо да је куга родила наш град. Никао је као феникс после епидемије која је 1898. однела више хиљада живота. „Црну смрт” шире пацови па су тад утемељени санитарни прописи. Бангалоре је први индијски град у који је уведена струја, за координацију борбе против опаке болести телефонске линије, направљена је савремена болница и почела масовна имунизација. Многи су се бојали вакцине, па их је држава „подмићивала” слаткишима, воћем, одећом. У знак захвалности, уз старе, китњастњо украшене храмове, дизани су и нови, богињи мајци Маријам, жени с хиљаду очију и четири руке, која има моћ да доноси кишу и штити од разних болести. На Фрушкој гори видела сам такав споменик захвалности подигнут крајем 18. века. Иначе, и војску цара Клаудија однела је куга. Та болест је вековима харала планетом и није чудо што и ми Индијци имамо изреку „бежати кô од куге”. Нажалост, њено жариште остале су забити Индије – прича Прија, која нашки учи, помало говори, више разуме.
Она је пре девет година на интернационалном пројекту „Арт караван Индија” срела Новосађанина сиријских корена Кристијана ал Друобија. Више хиљада километара је прешло 20 уметника из целог света, а Прија је радила некласични путопис, серију фотографија нагих учесника истраживања како се телом комуницира. Она и Кристијан с много ентузијазма раде представе и перформансе, а нарочито се поносе учешћем у оном о чекању имиграната да им се реши статус. Један од пет редитеља, Ирачанин, натурализовани Белгијанац, по Пекићевом роману „Беснило” направио је рад о себи и Прији, као уметнику и плесачици заробљенима на аеродрому. У Антверпену и београдском Битеф театру емитован је видео-запис који је снимила Прија.
Донедавно је боравила Новом Саду, а опет ће на пролеће.
Јелена Стаменковић
