Ову завидну позицију с обзиром на укупан истраживачки опус у каријери досад су остварила 2019. четири наставника, а 2020. шест наставника Универзитета у Новом Саду, каже др Биљана Шкрбић, редовни професор УНС-а, добитница награде за свеобухватни допринос науци и научном раду „Милутин Миланковић” 2020. и овогодишњег признања Покрајинске владе за научну изузетност.
Као председница Одбора Фонда „Др Зоран Ђинђић”, који од 2004. године награђује младе научнике и истраживаче у АПВ са признатим, првенствено практичним радовима, препознатљивим на међународној сцени, каже да је највећа грешка хиперпродукција у домаћим оквирима. Јер, ако неко објави 20 радова на годишњем нивоу, онда се питамо како је могуће да се истовремено бави науком и држи наставу.
– Када сам почела да објављујем радове, није било градације међу часописима. Међутим, од 2000. Министарство за науку почиње да вреднује истраживаче према импакт факторима и позицијама часописа на Web of Science, јер није сврха имати велик број радова, не водећи рачуна о Хиршовом индексу, који показује колико се они читају и цитирају. То је Стенфордска листа све препознала, узимајући такође у обзир и број коаутора и ко је водећи међу њима – каже саговорница.
У протеклим годинама, успешну сарадњу успоставила је са колегама из Мађарске, Португалије, Немачке, Шпаније, Кине, Холандије, Норвешке, па и Јапана, где је 2014. од тамошње Асоцијације за промоцију науке изабрана за члана тима, као један од 100 утицајних истраживача у свету које Japan Society for the Promotion of Science позива на годишњем нивоу ради заједничког истраживања. Тада је први пут боравила и радила на јапанском Универзитету Китакyшу. Билатералне односе одржава и путем Еврорегионалне конференције за заштиту животне средине и здравље „Дунав–Криш–Муреш–Тиса”, основане 1999. године, будући да је један од три оснивача и председник Научног одбора када се конференција одржава у Србији.
О еколошком отиску човека и начинима да се ублажи негативан утицај експлоатације природних ресурса промишљала је још током израде докторске дисертације, а да би завршила њен експериментални део, отишла је у Велику Британију (University of Leeds), будући да код нас за то није било новца нити адекватне опреме. У време када је докторирала била је најмлађи доктор техничких наука на УНС-у.
– Тема је и данас актуелна: заменљивост друге генерације гасова алтернативним гасовитим горивима, а када сам прешла на област фундаменталних истраживања, тежиште ми је био развој методологије којом ће се идентификовати загађујућа једињења која настају у процесима сагоревања или су споредни производи индустријских процеса. Увевши концепт идентификације загађујућих једињења, почела сам да се бавим горућим проблемом данашњице: заштитом животне средине. Надаље успевам да као руководилац пројекта, финансираног од Министарства заштите животне средине, са колегама са ПМФ-а и Грађевинског факултета оформим мултидисциплинарни тим који ради на развоју нових поступака пречишћавања отпадних гасова и вода. У том периоду моја истраживачка група је радила на новом поступку за издвајање сумпор-диоксида, који термоелектране емитују у великим количинама. Иако је пречишћавање отпадних гасова кречњачким поступком опште прихваћено, свесни смо да је то нерегенеративна технологија којом додатно настаје потенцијално загађујуће једињење. Ми смо радили на развоју „цитратног” поступка са лимунском киселином, која се може вратити у почетно стање и поново користити у циклусу пречишћавања, не оптерећујући додатно животну средину. Такве технологије постоје у неким земљама, попут Норвешке и САД, али су и за њих превише скупе. Уношење иновација није јефтино – признаје.
Деградирана животна средина је цена коју плаћамо зарад вишег животног стандарда, напомиње саговорница, и ту се мора наћи равнотежа ако хоћемо поколењима да оставимо одрживо животно окружење.
– Привилегија да не угасимо светло за собом, да будемо увек у топлом, уосталом и новогодишња расвета, све је то део комфора за који је потребно имати довољно енергије. Ако немамо довољно енергије која не загађује или мање загађује животну средину, морамо тражити нова решења да смањимо емисију загађујућих једињења – подсећа Биљана Шкрбић.
Како би се смањило коришћење фреона, који оштећује озонски омотач, њен тим је са стручњацима из Рафинерије гаса у Елемиру развио еколошки потисни гас за потребе аеросол индустрије, који се добијао из домаће сировине – природног гаса. Поменута рафинерија иначе има једино постројење за пречишћавање природног гаса у Европи које вишак угљен-диоксида не испушта у атмосферу, већ утискује у унапред припремљене бушотине, смањујући на тај начин ефекат стаклене баште.
Саговорница се у разговору присетила и НАТО бомбардовања Србије, када се држава суочила са потенцијално озбиљним угрожавањем животне средине.
Дати шансу младим истраживачима
Наша саговорница сматра да младим истраживачима неизоставно треба пружити шансу да се креативно докажу.
– Богатство је радити са младим људима јер су они носиоци енергије и преокрета. Зато, када год бих конкурисала за европске фондове, предвидела бих и њихово ангажовање. Тако је кроз стране и домаће пројекте, уз зараде обезбеђене управо из ЕУ и државних фондова, прошло двадесетак младих истраживача, од којих је четворо отишло у иностранство и заузело лепе позиције. Други су остали на УНС-у, као наставници и научни истраживачи, а неки су се пронашли у привреди – каже Биљана Шкрбић.
– Тада је истраживачка група коју сам предводила са стручњацима мисије УН ушла у Рафинерију, где је сагорело више од 100.000 тона сирове нафте, узела узорке и урадила анализу присутних загађујућих једињења у води, земљи и ваздуху, а после тога испитивала и њихово присуство у пшеници из оближњих силоса. Био је то изазов јер нисмо поседовали адекватну опрему. Међутим, мултидисциплинарни пројекат подржало је Министарство науке, будући да смо са колегама из Винче успели да дођемо до резултата који су указали на решење. Након тога, моја истраживачка група је са колегама који су се на Технолошком факултету бавили комплементарним областима наших истраживања и идеја припремила међународни пројекат, који је био оцењен са максималних 15 бодова, и 2009. добила од Европске уније новац за јачање материјалног потенцијала Технолошког факултета у Новом Саду. Купили смо опрему и инструменте какве су имале можда две-три институције у Европи и формирали ЕУ Центар изврсности за безбедност намирница и процену ризика како на животну средину, тако и на здравље популације, водећи на Балкану, што нам је дало крила за следеће подухвате – каже проф. др Шкрбић.
Захваљујући набављеној опреми, први пут у Србији су развијене и валидоване методе испитивања природних и синтетичких хормона, естара фталне киселине, фармацеутски активних и перфлуорованих једињења у отпадним токовима, водотоковима, пијаћој води, земљишту, прашини. У светлу ових испитивања она истиче и резултате које је остварила са групом међународних истраживача, са којима је сагледавано стање европских постројења за обраду отпадних вода, као и уклањање микрополутаната из групе новооткривених једињења, која штетно утичу на ендокрини систем. Закључено је да само комбинација конвенционалних и напредних технологија, укључујући и биолошке приступе, представља могуће решење за смањење степена загађености животне средине услед испуштања отпадних вода. То је нарочито значајно, јер се у Србији пречишћава само око 10 одсто отпадних вода и избор технологија које ће бити инсталиране круцијално зависи од расположиве технике за поуздану идентификацију нежељених једињења.
С. Милачић
