Управо то се и догодило недавно, када је тешко болесна пацијенткиња преминула, након што је трансфузијом добила крв заражену ХИВ-ом. Председница Удружења правника за медицинско право Хајрија Мујовић Зорнић каже за „Дневник“ како не верује да је давалац имао свест о статусу и намеру преношења заразе, али напомиње како би можда требало и да се преиспита систем регрутовања добровољних давалаца.
- Битно је да ли је добровољни давалац знао за свој статус. Неспорно је да је у питању озбиљна ствар и да није довољно само попуњавање анкете пре давања крви у заводима, него је потребан и разговор – казала је Хајрија Мујовић Зорнић и напоменула како не постоји пропуст у раду установе, Завода за трансфузију крви Војводине, јер је у питању ефекат „прозора“ кад анализе не показују присуство вируса, односно када организам још није развио антитела.
Према њеним речима, подељена је одговорност појединца, у овом случају добровољног даваоца, и институције, која мора да размишља и о оваквом ризику који се сада десио.
- Грешке су могуће на обе стране, а пропуст постоји. Добровољно давалаштво је морални и хумани чин и зато даваоци треба да буду озбиљни и да дају веродостојне податке. Питање је да ли је давалац знао за свој статус и не верујем да је у питању намерно пренета зараза, што једино наш закон санкционише. Требало би да се преиспита систем регрутовања давалаца, јер се ту крију потенцијални ризици. Крв се не даје да би се хвалило негде добровољним давалаштвом или да би се добила два слободна дана. Код нас је давање крви бесплатно, а када би се плаћало, можда би људи били озбиљнији – оценила је Мујовић Зорнић.
Институт за јавно здравље Војводине и Завод за трансфузију крви Војводине заједнички су саопштили да приликом доласка на давање крви добровољни давалац није давао информације које би га привремено или трајно искључиле из давања крви.
- У обавезном скрининг тестирању маркера трансфузијом преносивих инфекција (ХБсАг, ХИВ Аг/Аб, анти-ХЦВ, анти-ТП) његов дар је имао нереактиван резултат, те је као такав и употребљен за трансфузијско лечење пацијената. Приликом наредног добровољног давања крви утврђено је да је исти добровољни давалац реактиван на ХИВ и одмах је искључен из даљег давалаштва. Од пацијенткиње која је примила његову крв-дар из претходног давања, узет је узорак крви и резултат је био реактиван на ХИВ. Пацијенткиња је недуго потом, нажалост, преминула од последица тежине основне болести, иако су предузете све савремене мере лечења – саопштиле су две установе.
Покрајински секретаријат за здравство је заједно са другим државним органима и здравственим институцијама спровео све поступке и мере у циљу утврђивања чињеничног стања и свеобухватне стручне и научне експертизе нежељеног догађаја изазваног преносом ХИВ вируса путем трансфузије крви особи старије животне доби женског пола. Пацијенткиња је у краћем временском периоду, након трансфузије крви, преминула од последица тешке основне болести, од које је лечена: О свим аспектима лечења пацијенткиње, као и о компликацијама које су настале, али нису битно утицале на крајњи исход лечења, најближа родбина пацијенткиње је детаљно и стручно обавештена, каже се у синоћном, саопштењу Секретаријата.
“Овакви нежељени догађаји, иако у изузетно малом броју, нажалост, дешавају се свуда у свету, тако да и наша здравствена служба није имуна на такве ситуације. Сви надлежни државни органи активно учествују у овом процесу и на располагању су за сваку врсту помоћи и сарадње, са молбом да се из пијетета и поштовања, како према породици преминуле, тако и према великом броју добровољних давалаца крви на којима почива трансфузиолошка служба Србије, учини напор да се спречи и онемогући сваки вид злоупотребе информација”, саопштено је из Покрајинског секретаријата за здравство.
Ризик трансфузијског лечења постоји одувек, али од 1985, када се појавио ХИВ, у Заводу за трансфузију крви Војводине до сада нису имали случај да се неко заразио тим вирусом. Како је директорка те институције проф. др Радмила Јовановић истакла, нема пропуста у раду Службе трансфузије, а медији су остали без информације где и кад је узета крв зараженог даваоца, као и где и када је ту крв примила жена која је недавно преминула, позивајући се на медицинску етику због које није у могућности да даје информације из медицинске документације. Случај је пријављен Министарству здравља и Републичкој здравственој инспекцији.
- Када је у питању преносивост болести трансфузијом, ризик постоји и увек га је било, али оно на чему је Служба трансфузије крви радила током свих ових година постојања јесте да се тај ризик сведе на најмању могућу меру - каже др Јовановић. - Нажалост, догађа се и нешто што је неочекивано и нежељено јер још увек не располажемо тако добрим тестовима којима можемо у сваком тренутку открити болест или инфекцију коју неко има у себи. Завод данас ради тестове последње, четврте генерације. Радимо скрининг на четири маркера трансфузијом преносивих болести: ХИВ, Хепатитис Б, Хепатитис Ц и сифилис.
Како би се спречило преношење болести и вируса, најпре добровољни даваоци крви треба да имају свест о томе да таквим гестом желе некоме да спасу живот, а не да одмогну. При сваком давању крви, давалац најпре попуњава упитник и том приликом треба да се изјасни да ли, макар, сумња на неки ризик.
- Даваоце молим да буду искрени и поштени при давању одговора у упитнику који добију при сваком давању крви, а с друге стране, не би било добро да се унесе паника међу пацијенте да је крв ризична и опасна, јер може да се деси да пацијенти почну да одбијају трансфузију крви, а то заиста некоме може угрозити живот - апелује директорка Завода за трансфузију крви Војводине. – Трудимо се да, заједно с Црвеним крстом, едукујемо људе, укажемо на то да онај ко долази да даје крв, треба да буде свестан да жели да некоме помогне и да, ако постоји било какав ризик то треба да каже, јер и има прилику да каже. С друге стране, та особа треба да размишља и о ризику по пацијента. Постоје писани записи о свим резултатима, све је урађено максимално стручно, по стандардима и препорукама европске директиве и Светске здравствене организације.
У пролеће 2004. три особе су заражене ХИВ-ом, такође из крви добијене трансфузијом. У Институту за трансфузију крви Србије тада је од даваоца, за којег се касније испоставило да је носилац ХИВ вируса, узета једна јединица крви из које су издвојене три компоненте, ертитроцити, тромбоцити и плазма. Еритроците је добило дете, а тромбоците и плазму две одрасле особе. Тада је речено да је против особе која је радила тестирање крви у Институту за трансфузију покренут дисциплински, а најављиван је и кривични поступак, као и да породице заражених имају право на одштету до износа од 200.000 динара.
„Дневник“ незванично сазнаје да је поновно тестирање истог даваоца било у септембру, када је и утврђено да је заражен ХИВ-ом.
- Због ефекта „прозора“ немогуће је да се открије вирус непосредно након заразе, јер организам још није створио анититела. Могу да се раде контролни, циљани, тестови којима се траже вируси, али се то ради једино ако постоји сумња. Овде је било речи о дугогодишњем даваоцу, који је крв донирао много пута, те се није сумњало на заразу – казао је један од саговорника „Дневника“.
Љ. Петровић
Л. Радловачки
