Рођена Добојчанка (Република Српска), стицајем несрећних околности, са својом породицом је ’92. године последњим авионом дошла у Србију, преселивши се у Шид. Деценију касније долази у Нови Сад где уписује Основну школу „Душан Радовић”, потом гимназију „Лаза Костић”, а онда се опредељује за студирање на државном Правном факултету где је апсолвент.
По завршетку средње школе, незадовољна тадашњим стањем у друштву, одлучује да се политички ангажује, те се 2008. године учланила у Српску напредну странку. Свој рад не ограничава само на рад седница Скупштине и радних тела, већ је свакодневно у контакту са грађанима са којима покушава да реши многобројне проблеме. Највећи узор јој је градоначленик Новог Сада Милош Вучевић јер га сматра одговорним, енергичним и способним човеком током чијег мандата је наш град понео две престижне титуле - Европска престоница културе 2021 и Омладинска престоница Европе 2019.
„Криза свих сегмената друштва, апатија и безнађе да се стање у земљи може променити на боље, за мене су били највећи мотив да се политички ангажујем и својим радом и доприносом покушам да се изборим за бољу Србију“, прича Соња.
Одборнички додатак за помагање породицама
Видовданско насеље је деценијама било запуштено, а откако је Соња „преузела ствар у своје руке” промене су уочљиве. Између осталог, пре четири године је основала „Креативни кутак” који је намењен за децу узраста од четири до 11 година, у оквиру којих организују разне радионице, али и додељују пакетиће пред Нову годину.
„Свој одборнички додатак сам усмерила на финансирање тих креативних радионица и помагање социјално угроженим породицама са Видовданског насеља“, прича Соња Радаковић.
“Деценијама су млади гурани у запећак а њихова енергија је трошена у празно. Такав однос довео је до велике незаинтересованости да се активније укључе у политички живот. Једна сам од најмлађих одборница Скупштине Града. Кад некоме могу да учиним да се осећа боље, то ми је најлепши успех у животу.”
Да ли ти је то био мотив да постанеш председница Савета за особе са посебним потребама?
„Могу да кажем да јесте. Претпостављам да су моје страначке колеге препознале ту неку моју хуману страну. Заиста се трудим и мислим да сам доста допринела у односу на моје претходнике иако сам доста млађа од њих.”
Шта је печат твом досадашњем раду?
„Задовољство грађана. Значи ми када кажу да су задовољни радом Савета, да нико није толико био у контакту са свим удружењима и организацијама, и то мени даје још већи подстрек да извучем свој максимум и да се посветим свом послу. Такође, први пут након неколико година је на време био расписан конкурс за финансирање програмских активности удружења и организација. Мислим да када волиш оно чиме се бавиш, можеш да идеш даље, да буде боље и онако како си замислио.”
Како си задовољна хуманошћу својих суграђана?
„Могу да кажем и да јесу и да нису довољно хумани. Када би се сви угледали на мог пријатеља Горана Бајшанског, мислим да бисмо имали идеално друштво. Има људи који су заиста хумани, али мислим да бисмо могли да дамо много више.”
Шта мислиш да је најважније да учинимо како би средина у којој живимо била још боља?
„Мислим да треба више да се прави хуманитарних трибина како бисмо више о свему томе говорили. Горан Бајшански и Удружење „Чепом до осмеха” су прави узори и важно је да имамо свест да помогнемо онима којима је та помоћ неопходна. Мислим да о тим стварима треба више да се говори. Генерално јесмо хуман народ и Нови Сад је град у којем влада хуманост и јединствен је у нашој земљи по том питању.”
Осим хуманог аспекта, шта је још потребно урадити за боље сутра?
„Град Нови Сад даје много подршке свим младим талентованим људима који желе да се усавршавају и даље образују. Мислим да је то у домену задовољавајућег, нарочито ако упоредимо параметре од пре и сада, чини ми се да је ситуација много боља. Да ли може још боље, мислим да увек може, али за сада све иде узлазном путањом којом верујем да ће да се настави.”
Да ли, онда, можемо да кажемо да на младима Србија остаје?
„Свакако. Ја бих апеловала да што више младих људи узме учешће у политички живот, јер на њима Србија остаје. Србија јесте земља младих и мислим да ће се то све више примећивати.”
Л. Радловачки
