Момци и девојке из удружења необичног имена – Комитет за развој свемирског програма не само да кажу да је то остварљиво, већ чине крупне кораке да Србију сместе на мапу земаља које у свом портфолију имају и ставку „свемирска мисија“. Но, док се звезде не поклопе и неки уговори не потпишу, а нарочито док наша министаства не стану иза ових ентузијаста, Душан Радосављевић, Жељко Калем, Милослав Мишкар и Бранимир Стантић решили су да космос приближе деци.
Тако је настала српска верзија CanSat програма, практичне наставе из свемирског инжењеринга, уз помоћ модуларних сателита и пластичних флаша. Базиран на CanSat ракетном концепту, овај пројекат омугућава иновативним ученицима да стекну практична искуства за период мањи од годину дана.
У новембру 1998. године на симпозијуму University Space Systems (USSS) на Хавајима, професор Роберт Твигс с Универзитета Стенфорд предложио је CanSat пројекат, где би комплетан сателит имао величину лименке од 350мл. Овај изазов лансирао је низ међународних радионица и такмичења. Кроз радионице и такмичења током целе прошле декаде, ђаци и студенти су дизајнирали и израђивали Can сателите; лансирали их путем ракета, балона и/или авиона на даљинско управљање; прикупљали податке
Tоком спуштања CanSatа падобраном, симулирањем спровођења и развоја експеримената у свемиру. Од ове школске године прилику да сами направе мини сателите и пошаљу их у атмосферу, добили су и наши ђаци.
CanSat ракетни програм је мали сателит за образовне сврхе, обично има ГПС, малу камеру с телефоном, сезнори, модули и наравно трансмитер – каже Душан. - У принципу, све што садржи у јдном сателиту стане у шаку. Овај сателит кошта око седам стотина долара, али има и мањих, за ђаке. Осмислили су га стручњаци из Сједињених Америчких Држава и намењен је образовању. Цене електронике су пале и цене сличних образовних сетова, попут Raspberry Pie компјутера и Arduino модуларног програма везаног за електронику, програмирање и образовање у такозваним STEAM гранама науке (Science, Technology, Engineering, Arts and Math).
Модулирање сателита као идеја није нарочито пријемчиво за професорске уши. Ипак, како каже наш саговорник, неки професори физике, математике и информатике схватили су да њихови ђаци, радећи на склапању мини сателита, могу да стекну практичан увид у основе ових сродних грана науке. И тако је настао својеврсни дуални образовни програм, за шта се иначе залаже Министарство просвете.
- У овом моменту имамо у програму пет основних школа и једну гимназију: ОШ “Јован Поповић“, Кикинда (под вођством професора Светлане Павловић), ОШ „Бранко Радичевић“, Марадик (под вођством професора Радмиле Николић), ОШ “Мита Игумановић“, Косјерић (под вођством професора Владимира Спасића), ОШ „Десанка Максимовић“, Косовска Каменица (под вођством професора Александра Стевановића), ОШ „Радоје Домановић“, Врање (под вођством професора Аце Манића) и Књажевачка гимназија (под вођством професора Милијана Срејића) – каже Душан, истичући да на овај начин ученици стичу богато искуство: почев од идејног решења, преко конструисања, интегрисања и тестирања, па све до стварне оперативности система, тј. искуства из целог пројектног циклуса.
Круна овог пројекта је међународно такмичење које ће се у октобру одржати на аеродрому Велики Радинци, у коорганизацији Аеро клуба Сремска Митровица и Ваздухопловног савеза Србије.
- За разлику од вежби и тренинга, тамо ће трочлани тимови у атмосферу слати сателите у озбиљним ракетама на воду, а потом и на моторни погон, с великим дометом. – каже Душан Радосављевић. - Током спуштања, CanSat мора слати телеметрију ка земаљској станици најмање једном сваке две секунде, а тежина CanSatа мора бити најмање 300 г, а највише 350г. И, бодови се добијају и за тимски рад, залагање и промоцију програма на друштвеним мрежама.
Једна од главних предности CanSat ракетног концепта јесте интердисциплинарност (спој математике, физике, информатике, ваздухопловне и ракетне технике, механике…) и веома мала цена комплетног пројекта, што омогућава укључивање већег броја ученика. CanSat представља симулацију правог, великог, сателита и садржи све компоненте као и прави сателит, али са лимитираном сложеношћу. Сваке године организују се CanSat такмичења широм Света, национална и међународна на којима се такмиче ученици у дизајну, изради и мисијама које дефинишу организациони комитети – каже наш саговорник.
Чланови Комитета осмислили су и посебне програме, у зависности од школског узраста. Тако је CanSat Програм 1 намењен ђацима седмог и осмог разреда основне школе. CanSat Програм 2 намењен је ђацима средње стручне школе и гимназије. Програм 3 намењен је студентима, који учествују у комплетном процесу израде свих подсистема CanSat-а чија сложеност се веома мало разликује од правог сателита.
- CanSat сет има камеру и ГПС, мери влажност, притисак, а поента је да ми сателит гурнемо у флашу, ставимо падобране и правимо симулацију правог лансирања – прича Душан, који је знање о сателитима, и то озбиљно, савладао у Јапану. - То ставимо у ракету, домета најчешће 50-100м, али има и оних које иду у стратосферу. Кад достигне највишу тачку, пада, отвара се падобран и у том моменту почиње да емитује податке које скупља у атмосфери. Антене на земљи све хватају и све је као код правих сателита. Ђаци и студенти анализирају податке, много тога се учи из тога: зашто се мењала температура ваздуха или влажност. Могу и да се играју и да сателит ставе у робота. Кад падне на земљу, робот се креће, слично мисијама на Марсу, на пример.
Није овде поента само у пуштању сателита у ваздух, већ у тимском раду. У озбиљним свемирским програмима све почива на тимовима. И у овим, мање озбиљним, тимски рад је од пресудног значаја. Било би добро и кад би део тог тима постали и запослени и надлежни у Министарству просвете, као и министар за иновације и технолошки развој у Влади Републике Србије.
И. Вујанов
