Мора се деловати, не можемо да живимо у ћорсокаку, тврди и филозоф и активиста Срећко Хорват, који је у данима кризе и изолације урадио низ видео-интервјуа с познатим личностима у свету на тему „шта нас (још) чека”. Реч је, иначе, о једном од челника међународног Покрета за демократију у Европи (ДиЕМ25), политичке странке левичарских уверења која преступа националне границе земаља чланица Европске уније.
Хорват верује да би пост-пандемијски предах - а у сусрет новом слому - могао да буде прилика за стварање глобалне заједнице, будући да се никада до сада није десило да се милијарде људи у истом тренутку нађу у некој врсти кућног затвора и изолације. Спонтано се указала потреба за повезивањем и пробудила солидарност: почели су да пљуште предлози преко друштвених мрежа о бесплатној заштити јавног здравља, о помоћи рањивим категоријама становништва као што су стари и немоћни, сиромашни и избеглице, скупљању новца за оне у неприлици, па све до захтева да се зарад општег добра изврши притисак на владе, смањи емисија угљен-диоксида и подстакне одржива глобална економија - иначе ће се све завршити много горе него данас са милионима оболелих и стотинама хиљада преминулих.
Ако не настане покрет за глобално ослобођење, можда ни не буде будућих генерација... Ми више немамо луксуз да ишчекујемо месију или да будуће генерације нешто ураде... Ако не створимо међународну генерацијску хитну помоћ, уопште нема будућности, тврди Хорват. Ноам Чомски (91) пак упозорава и на претње нуклеарног рата и глобалног загревања. У погледу коронавируса и поред ужасних последица још увек има шанси за опоравак, али у случају нуклеарног рата или слома еко-система нема повратка - то је крај.
Пре 15 година потцењена је опасност од епидемије сарса, иако је вирус био идентификован и могла да се произведе вакцина. Лабораторије широм света су могле да развију заштиту и за потенцијалну пандемију коронавируса, али се то тржишту није исплатило. „Судбину смо предали у руке приватним тиранима званим корпорације, које нису примерене јавном интересу. А за њих је стварање нових крема за тело исплативије од проналаска вакцине која ће људе заштитити од потпуног уништења”, вели Чомски.
Елем, пандемија је тако наметнула тему за размишљање о могућим сценаријима за превазилажење диктата тржишта. Уништавање природе и станишта животињских и биљних врста обележило је епоху антропоцена у којој се налазимо, епоху у којој су услови преживљавања на планети пресудно одређени људском индустријском активношћу. Људи су постали геолошка сила, а тој сили је заједнички именитељ тржиште. Али не само да је коришћење нуклеарне енергије довело да разорних ефеката у Чернобиљу или Фукушими, и не само да је масовна производња пластике загадила околину - него се отпад у виду зрачења или микропластике које су претходно појеле рибе враћа у човеков организам, каогод што се и вирус ковид 19 обрео у човеку прескочивши границе животињске врсте - немајући куд. А то је „отпад” који не нестаје. Њега је раније могла да разгради природа, данас више не.
Али да ли је човечанство одиста спремно за постиндустријско и постантропоценско доба? Израелски историчар Јувал Ноа Харари, аутор књига „Sapiens„, „Homo Deus„ и „21 лекција за 21 век” верује да се оно нашло у тешкој позицији: суочено с глобалном кризом, највећој у овој генерацији, у само неколико следећих недеља мора да обликује поредак за године које долазе, и то не само у погледу здравственог система, него и на економском, политичком и културном плану. Ово нису нормална времена и нужни су радикални резови.
Избор који се нуди је с једне је стране тоталитарна контрола и надзирање (Велики брат нас посматра), а с друге оснаживање грађана. На нивоу заједнице ту је и националистичка изолација супротстављена глобалној солидарности. По први пут у људској историји технологија чини могућним надзирање сваког појединца 24 часа дневно. У Кини већ дејствују софтверски програми који могу да прате паметне телефоне стотина милиона људи чија лица препознају уз помоћ камера, али могу уз помоћ додира екрана да провере и температуру, крвни притисак и стање здравља дотичних. Власти не само да могу да идентификују сумњиве носиоце вируса, него и да мапирају њихово кретање и идентификују особе које су их контактирале. Мобилне апликације упозоравају грађане о близини зараженог пацијента.
Заправо више нико не зна тачно на који је све начин посматран и да ли је то увод у чепркање по подацима о свакоме од нас 24 сата дневно. Алгоритми ће моћи да препознају да ли је неко болестан и пре него што то дотичном допре до свести. Такав систем може да сузбије епидемију, али шта ако се неко моћан заинтересује и за политичке погледе дотичне особе? Јер скидање биометријских података би могло да омогући предвиђање понашања и манипулисање осећањима „на даљину”. На изволите би моћнику био тзв. рептилски мозак свакога од нас јер посредством технологије имао би увид у наше „поткожне” реакције - шта нас чини задовољним а шта бесним.
Ноа Харари примећује да између приватности и здравља већина бира здравље, али сматра то је лажан избор јер требало би да имамо и једно и друго - мотивисана и добро информисана популација је обично моћнија од оне којом управља полиција и која живи у блаженом незнању. Уосталом, полиција почев од 19. века није проверавала ко пере руке сапуном а ко не, када су научници открили важност хигијенских навика у сузбијању болести. Милијарде људи данас схватају о чему се ради и не треба им полиција. Али да би се достигао такав ниво сарадње међу људима потребно је поверење - у науку, јавни ауторитет, медије. Међутим, поверење је годинама намерно подривано тежњама неодговорних политичара да себи утру пут за апсолутну власт. Данас је потребно да се надзиру потези владе, а не само обратно, јер у постојећим околностима ради се о далекосежним одлукама.
Потребан је глобалан план: епидемија и разултирајућа економска криза су проблеми целог света и могу да буду савладани само глобалном сарадњом. Пре свега пружањем информација, да појединци и државе могу да уче једна од друге - доктор из Милана који спасе живот ујутро може да помогне колеги из Техерана увече. Ако нека влада не зна шта да ради, може да се послужи искуством друге која је прошла кроз сличну ситуацију месец дана раније. Свако може да бира да ли ће да верује научним подацима и здравственом систему или неутемељеним теоријама завере и политичарима који опслужују себе.
Таквог плана нема на видику: прошле су недеље и недеље кризе пре него што су богате и развијене земље Групе седам одржале видео конференцију чији је резултат - нула. И док продавци оружја задовољно трљају руке, међународни односи су затровани годинама. Ипак, човечанство можда још увек има шансу да се определи - жели ли да настави путем кидања повезаности или ће потражити неки оквир заједништва. Јер, ако настави овако, следе још горе катастрофе у будућности.
Реља Кнежевић
