Као посебно антипатични издвајају се самоубеђени стендап комичари. Омиљене су им игре речима – за неког ко је са Правног факултета рећи ће: „Прошла си испит јер си била у праву”, а на констатацију „Штребала сам целу ноћ” доскочиће вицкасто: „А то се данас тако каже?”, алудирајући на журку под покривачем.
Упорно покушавају да буду смешни, а њихове форе су далеко испод нивоа неког ко је четврта година факултета, каже академац с журналистике Милош Алексић.
Нису му драги ни они који се својски труде да привуку пажњу, док им је омиљена дисциплина мењање теме разговора. Седе у првим клупама, воле да надређенима довршавају реченице, а питања су им потпуно тривијална и непотребна, мада их својим комуникацијским вештинама упакују тако да звуче битно. Поседују мебијусовску способност извртања три реченице у безброј различитих варијаната. Професори их углавном искулирају јер нису превише строги.
Врхунским глумцима лудила могли би се назвати они на које је алудирала Маријана Пантелић са смера Руски језик и књижевност.
Не пријају ми појединци који нису колегијални: ако пронађу скрипте из старијих година, неће их поделити са другима, док ће бити први у реду када њима нешто треба. Ако имамо групни задатак, до последњег тренутка неће послати свој део како не бисмо сви били спремни за сутрадан, а уколико треба да међусобно поделимо теме, направиће се луди и изабрати оно што је на списку неко већ резервисао, знајући да се професора то не тиче, објашњава Маријана.
Убедљиву победу у овој трци однели су ликови типа „Учио сам вече пред испит”, којима је узречица „Падам сто посто”, али неким чудом, или можда не, изађу машући задовољно индексом.
Стају ми на жуљ ликови који говоре да нису готово пипнули књигу од 200 страна, па добију десетку, признаје Милица Благојевић са прве године ФТН-а, Факултета тешких наука, како каже у шали.
С њом се сложио и апсолвент на Правном факултету Алекса Главић, објаснивши како, у ствари, крију као змија ноге да су се напатили попут Сизифа док нису савладали, рецимо, управно право, мада после мажу и лажу да је све лако и опуштено. Сада када се назире крај студирању, често пожели да стане на црту и онима који му уносе нервозу питањима: „Колико ти је остало?”, „Шта ћеш пријавити?”…
По стоичкој упорности и вечитој упитаности, с овом групом могли би стати раме уз раме и студенти који ће вас тик пред испит давити недоумицама, игноришући то што махнито покушаваш да пређеш још једном последње лекције, које ти по правилу западну. Обично им није довољна потврда једне особе да је одређени одговор тачан, него га проверавају са свима који су им у домету. Њима се често радо придруже „метузалеми” илити вечити студенти, за које, кад их сретнеш у ходнику, помислиш да ће ти нешто предавати. И заиста хоће, али биће то лекције о животу-маћехи и приликама које би искористио само да га професор давне хиљаду деветсто и неке „из мржње” није срушио десетак пута.
Текст и фото: Слађана Милачић
