Иако га привлаче велики градови, сматра да је довољно да у сваком буде гост три дана. Осим што је паор, како уме да се представи када га неко пита шта ради, у слободно време бави се и музиком и фотографијом. Ипак, њива је његов најсигурнији терен...
То ми је судбина - завитлава се Александар од почетка разговора. - Тиме сам знао да ћу се бавити од малена, то је породични бизнис.
Да ли ти је то једини разлог? Ниси имао опцију да изабереш нешто друго?
- Имао сам опцију, али ме је то привлачило и на неки начин ми је то била сигурица.
А колико те данас привлачи и колико ти је сигурица?
- Па, привлачи ме и сигурица ми је и даље. Не знам како да ти одговорим... Привлачи ме сигурно више него раније. Раније, као клинац, кад сам ишао на њиву с мојима, једва сам чекао да дођем кући. Сад немам више тај осећај, боље ми је. Цео тај процес од сетве до жетве ме привлачи. Цео тај фазон гледања како се сади, ниче, расте, па се после узму паре и тако. Хе, хе, хе,...
Млади данас махом хрле ка већим местима. Колико је теби тешко, као момку са села, да нађеш девојку која је спремна...
- Стварно ме то питаш?!
Али, то јесте озбиљна ствар! Нарочито данас кад причамо о томе да млади треба да се врате на село... Колико је заиста реално и могуће довести неку цуру на село или неку одатле ту и задржати?
- Могуће је. Раније сам мислио да је све је ствар у мени, а не толико у њој. У последње време сам подељеног мишљења. Данас су девојке јако модерне и не капирају неке ствари. Треба да прође бар још 40 година да би схватиле шта је храна. Кад ме девојке питају чиме се бавим, ја им кажем да ме пољопривреда издржава, а музика ме одржава.
Кад већ спомињеш музику, како је дошло до тога да се и њоме бавиш?
- Музика је такође мој аманет. Деда је живео од музике и то је наш посао и позив. И тата је свирао, обе сестре су ми професионалне музичарке, а ја сам ту, као нешто, између свега тога. Покупио сам од свега по мало.
Колико успеваш да од музике мало и зарадиш?
- Углавном се не трудим да зарадим од музике. Никад ми то није био мотив, желим да уживам и стварам. Желим да ми се исплати у смислу да се моја музика чује, испромовише и да се што више свира. Увек смо имали теорију да зарадимо толико да покријемо основне трошкове, да не буде да плаћамо да бисмо свирали. А данас нема ни тога... Данас не можеш ни да платиш да би свирао.
Зашто је то тако?
- Једноставно, дошло је такво време. Клинци су много деформисани и слушају оно прво што им се понуди. Нема више истраживања. Као да више није време за добру музику.
Мислиш ли да ће се вратити добро време?
- Не знам. Могу само да желим то...
Али можеш и да радиш на томе...
- Могу, да.
Колико се генерално цени, односно не цени, ауторски рад?
- Мислим да се не цени уопште, зато што је данашњи вид забаве много јефтин и инстант. Дај само да нешто лупа и удара, да се свирају неке обраде које већ сви знамо, што је сигурно - сигурно је. Стари бендови живе на конто старе славе, нови бендови једва и да постоје, и то је то.
Рекао си да су ти сестре професионалне музичарке и да си ти ту негде између. Шта је тебе спречило да се професионално бавиш музиком и можда одеш на Академију или да се у том смислу усавршаваш?
- Био сам лењ у младости. Нисам био нешто добар ученик. То је то, нема шта да се лажемо.
Зрењанински party-rockк бенд „No hard feelings” настао је пре десет година из чисте досаде, јер је свако од чланова поставе имао вишка слободног времена, каже Александар Катић, готариста у том бенду. Осим њега, остатак те „без љутње” породице чине и певач Александар Стајин, басиста Јован Младеновић и бубњар Срђан Слијепчевић. Они су првобитна, а и последња екипа NHF-а.
- Сви смо били млађи, нисмо ни о чему размишљали, па смо одлучили да правимо неке наше песмице, а касније су оне узнапредовале, па смо и снимали - објашњава наш саговорник. - Ове године смо одлучили да обележимо десет година и избацимо по коју песму. Снимили смо их код куће и окачићемо их на интернет уз спотове. То радимо због нас.
И да ли ти је сада жао?
- Жао ми је што макар нисам завршио средњу музичку школу. То бих вероватно изгурао на неке мишиће. Не мораш то баш тако да напишеш...
Такође, и фотографијом се бавиш негде између аматерског и професионалног...
- То је више хоби, аматерски. Настало је из муке што су нам требали спотови за бенд, а нисмо хтели да плаћамо силне еуре да бисмо снимили спотове који се можда нама не би свидели на крају, па смо одлучили да снимимо сами. Купио сам камерицу, па фотоапарат, па је из тога проистекла и фотографија. Више бих волео да сам у видео-свету, али фотографија је нешто мало једноставније и сварљивије.
Али, то те је довело до тога на неки начин колектујеш апарате...
- Добро, то је чисто неки хир.
Колико је, онда, и фотографија сама по себи обезвредњена баш зато што је доступна свима и свакоме?
- Много, управо као и музика. Данас је то доступно свима. Дуго нисам видео неку баш-баш добру фотографију, као што нема ни добрих песама. Мада, мислим да има боље музике него фотографије данас. Баш зато што тиме може свако да се бави. Мислим да данас, чак, и није нека уметност бити фотограф. Можда то звучи грубо, али јесте тако.
И, какви су ти планови за будућност?
- Не знам. Можда остварим речи које ми отац говори: „Отвори неку кафану да би имао где да свираш.” У принципу, не знам. Имам неку идеју да правимо салаш, неки ресторан, нешто тако... То је нека моја замисао која је још далека за сад.
У сваком случају, план ти је да останеш ту где си?
- Да, то да. Мада, нећу да кажем да ме живот никад неће навести да живим на неком другом месту.
Сад се сетих... Како цуре реагују кад кажеш да си музичар? Да ли си имао већу „прођу”?
- Мислим да све девојке воле музичаре, нарочито бубњаре, па онда гитаристе. Ниједна неће рећи да јој је глупо што се неки мушкарац бави музиком.
Да ли би хтео још нешто да додаш?
- Па, не... Осим, можда, 060... Хе, хе, хе,...
Леа Радловачки
