И свима сметају! Међутим, има група Новосађана који имају више емпатије од других према тим залуталим четвороношцима и реч је о екипи волонтера која је, у оквиру већ постојећег Хуманитарног бувљака, недавно покренула и акцију „црвене машне” која служи за удомљавање поменутих куца и маца. Њихова мисија је следећа - пронађу животињу, одведу је ветеринару и потом сместе у свој дом или пансион, баве се дресуром а онда их изводе у шетњу с црвеним машнама и балонима, махом по кеју у Новом Саду, не би ли их неко запазио, заљубио се у њих и удомио.
- Акција „црвене машне” је настала пре месец-два, тако да нам је потребан подстрек, нарочито што долази лошије време, па је питање колико ћемо моћи да се сви ангажујемо, па нам значи свака подршка - каже Зрењанинка Данијела Грчки која је део целе те организације. - Планирамо да направимо и мајице како бисмо били видљивији људима, јер док ја објасним ко сам, шта сам и зашто сам, људи имају велики гард јер помисле: „Ова особа има свог пса и сад га више не жели, хоће да га проследи даље”. Ови пси имају велике црвене машне и то значи да траже новог најбољег пријатеља, дом, породицу и томе слично. Примамо све донације, све нам је потребно. Кад неко избаци пса или мацу на улицу, они не знају како да се понашају, научени су да не буду агресивни, али на улици морају да се боре за свој живот, те доста налазимо на повређене псе и маце. Ветеринарски рачуни су велики и тренутно је акција фокусирана на то да је једна донација 200 динара.
Откуд уопште идеја за Хуманитарни бувљак, шта то говори о нашем друштву?
- Људи углавном желе да добију нешто за узврат. Тешки смо да само радимо на донацији, да само тек тако нешто дамо, због читаве економије и финансија свих нас. Кад радиш неку размену, људи лепше и боље реагују на то, добију нешто за узврат, имају осећај да су некоме помогли, некако је плус-плус-плус свима. И ми тако осећамо да имамо неку сарадњу са људима, да се нешто дешава, да има неке сврхе...
Шта је оно што људи највише воле да дају али и да узму?
- Највише воле да дају одећу, углавном половну, а чак и нову коју су добили и никад неће да носе. А узимају било шта друго. Недавно смо имали аукцију на Фејсу и лепо је прошла. Ту смо качили лампе, штитнике, лопте за јогу што људи узму јер ће као вежбати, па никад не вежбају, али онда неки други узму па никад не вежбају... Углавном, аукција јако лепо пролази. Ставимо неку симболичну цену, па се људи надмећу и свима је забавно. Морам да похвалим наше Новосађане - има много људи који само донирају ствари, новац, а имамо и доста волонтера који су се пријавили да шетају „црвене машне”.
Кад си већ споменула „црвене машне”, колико имате куца и маца који чекају на удомљавање? Где они буду док их неко не узме?
- Тај број је несталан, мења се из тренутка у тренутак. Највише удомљавају кучиће, тако да, све то варира. Можда тренутно имамо 15 паса, а на крају дана ћемо их имати пет, десет, можда и 30. Доста људи не кастрира своје љубимце, па кад их избаце на улицу, ми добијемо њих +16. Тако да, мислиш да имаш једног пса, а добијеш их не знам колико... Оно на чему ми инсистирамо кад дајемо пса или мачку на усвајање јесте на кастрацији, то је обавезно или нови власник то мора да обави, али је често о нашем трошку јер ми инсистирамо на томе. Иде и чиповање, наравно, пасош и све остало. А углавном су животиње код нас у становима, у зависности од тога ко има колики капацитет, услова и воље да прихвати пса или више паса, или буду по пансионима...
Што опет кошта... Како, онда, успевате да покријете све трошкове?
- Полако али сигурно. Веома полако, али веома сигурно! Кажем ти, имамо успешне аукције на Фејсу, а и људи доста донирају новац, храну и одећу. Вртимо се у круг, али све функционише. Волела бих само да буду видљивије „црвене машне”, нарочито због удомљавања паса који су мало старији или захтевнији, али заиста пуни љубави. Пси код нас кад дођу прођу реваспитање и интегрисање у друштву, много радимо на њима и тек кад видимо да су спремни, онда им тражимо дом.
И осим тог гарда који си спомињала, како људи још реагују на вашу акцију? Колико су спремни да изађу у шетњу, пуф, наиђу на вас и удоме пса?!
- Веровала или не, али изненђујуће је колико се људи заљубе у њих кад их виде. Имамо видљивост на друштвеним мрежама, али кад виде слику то није то. Онда дођу да упознају пса и буде другачије. Имају упознавање, контакт... Не дешава нам се на улици толико често колико бих волела, али зато смо овде.
Значи, имате и ту опцију да вам се неко јави преко друштвених мрежа и да се договорите да дођу до вас и упознају пса или мацу?
- Тако је, нисмо само на улици, има нас и на друштвеним мрежама, могу да нас контактирају. Баш смо спремни да се нађемо где год је потребно, да се видимо, да се упонају јер мислимо да је важно то упознавање са куцама и мацама, то решава све.
Је л’ има и тога да се вежете за куце и маце које привремено збрињавате?
- Ајаааоооо, како да не! Поготово кад је код тебе. Ти се трудиш да будеш на дистанци, али колико то можеш да урадиш, још кад је пас умилан и диван... Само говориш себи: „Не могу више паса, не могу више паса”...
Како успеваш да поставиш границу? И, колико је све оптерећујуће?
- Ваљда је све то на неком личном нивоу, па дођеш до тренутка да не можеш више. Радимо по осећају. Или ти препукне срце, па кажеш: „Океј, још само ти”, али никад „не будеш још само ти” или једноставно кажеш да је то твоја граница и даље од тога не можеш.
Леа Радловачки
