Међутим, неговање матерњег језика ствар је васпитања, културе, традиције, па и жеље за лепим и тачним изражавањем. Зашто, онда, нарочито млађе генерације, на то не обраћају пажњу и само гледају да мисли „избаце” из себе, без обзира на то како ће оне бити формулисане, па и схваћене?
Стога је професорка књижевности Гордана Ласковић (27) из Зрењанина, која је завршила средњу медицинску школу, одлучила да покрене пројекат „Речи и приче” у виду краћих видео записа, кроз које ће, нарочито млађима, на забаван и креативан начин, а уз помоћ бројних колега и заљубљеника у писану реч, представити граматику и књижевност. Управо данас на друштвеним мрежама објавиће своју прву емисију коју можете погледати на Жреци.прице (на Инстаграму), Речи и Приче // Речи и Приче (на Фејсу), а уколико желите да јој се придружите, можете јој се јавити и путем мејла на адресу прице.рециЖгмаил.цом.
Откуд шалтање с медецине на књижевност?
- Заправо, ја сам се у средњој медицинској истицала у друштвеним предметима, мада сам била добра и када су били у питању они стручни, али када сам била четврти разред, нисам претерано размишљала шта бих даље студирала и то се код мене издешавало баш на брзину. Мада, кад сам била основна школа, била сам у новинарској секцији, тако да сам одувек имала порив за писањем и истраживањем. Па је то, ваљда, некако природно дошло у четвртој години средње школе, само ми је синуло како бих могла да упишем књижевност. Донекле ме је и моја професорица српског мотивисала то да упишем, тако да су моје припреме трајале баш кратко, можда два-три месеца... Онда сам завршила основне студије и себи сам рекла да нећу уписати мастер на књижевности, али сам ипак, јер је то изгледа негде дубоко у мени, морала да упишем и тај мастер, завршила сам га и сад размишљам и о неким докторским студијама у будућности...
Да ли то значи да је књижевност, односно оно што Филозофски факултет нуди у оквиру тог одсека, испунила твоја очекивања?
- Заправо, студије као такве ми нису пружиле толико, колико су ми пружили неки професори и разговори са њима... Перспектива и поглед на свет су ми се у потпуности променили и обликовали у другачијем смеру, а то све захваљујући тим професорима. Тако да, на неки индиректан начин, ипак су људи, који су ми предавали, допринели највише.
Да ли отуд тај порив да и ти мењаш нечију перспективу и поглед на свет, те си покренула пројекат „Речи и приче”?
- Професор др Слободан Владушић, који ми је био ментор на мастеру, има једну реченицу коју сам давно запамтила и усвојила је - кад завршимо књижевност не треба да је доживљавамо као професију, већ као мисију. Тако да, то је одговор на твоје питање - да, порив и потреба да људима покажем да кроз књижевност могу да тумаче свет на један другачији и аутентичан начин.
Да ли је та идеја и настала због целе ове ситуације данас када су млађим генерацијама граматика и књижевност мање битни и увек негде по страни?
- Идеја постоји у мени јако дуго, јер сам одувек желела да се бавим књижевношћу, али не на неки традиционални начин. Дуго сам размишљала на који начин бих могла да приближим књижевност и језик, а да све оно што је лоше данас преокренем у неку већу корист. Онда сам дошла на идеју да то преокренем, да буде смислено. Тако да, идеја се крчкала од прошле године када смо били „закључани”. У децембру сам одлучила да покренем све ово, али сам имала страх јер нисам знала колико ће колеге бити отворене да сарађују и да ли ће се одазвати. У овим ненеормалним временима, покушала сам да преокренем друштвене мреже у већу, ширу корист и почела сам са реализацијом и осећам се добро јер су прве повратне реакције поприлично лепе. Видећемо како ће проћи прва епизода...
С обзиром на то да ће прва епизода бити данас, можеш ли нам рећи шта можемо да очекујемо?
- Хајде да прво почнемо с тим да сам канал, односно читаву идеју, поделила у две категорије: речи и приче. У сегменту „речи” ћемо се бавити граматиком, ту имам мање добровољаца и волела бих да се људи, који воле граматику а не стиде се камера, јаве и дођу. А у категорији „приче” бавићемо се књижевношћу. Тако да, имам доста наснимљених епизода и било ми је тешко коју прву да објавим. Нећу да откријем ко ће бити у првој епизоди, могу само да кажем да ће бити речи о једном нашем великом српском писцу.
Добро... Живо ме занима како си конципирала емисије?
- Идеја је да сваку епизоду снимамо напољу, јер желим да промовишем Нови Сад и културу, па тако снимамо у Дунавском парку, испред Матице српске, на Петроварадинској тврђави, тражим занимљиве локације. А кад ми је потребан материјал из неког другог града, замолим пријатеље да ми насниме неколико кадрова знаменитости из тих места... Тако да, све снимам напољу, та атмосфера је живља, динамичнија, здравија и то стварно да посебну ноту. Видеи су конципирани тако што за сваки ја урадим најаву и сви учесници мени пошаљу сценираио, онако како су замислили, а ја сам наратор или већ неко други, како бисмо разбили ту једну боју гласа.
Шта можемо да кажемо - ко ти је циљна група?
- То је занимљиво питање... Ја сам се шалила да смо ми као Политикин забавник, од седам до 107 година. Првобитна идеја је била да овај пројекат у будућности покушам да прогурам до основним и средњим школама, односно до млађих популација јер су они највише на друштвеним мрежама, али исто тако су се и старији људи, који су имали прилику да виде видее, одушевили и с нестрпљењем ишчекују да почнем са објављивањем. Тако да, мислим да ћу са овим видеима успети да погодим ширу групу људи, али рецимо да су млађи доминантнија циљна група.
Шта очекујеш, какве ће промене да се десе?
- Бићу искрена... Ја се надам најбољим реакцијама, а што се тиче промена, не знам... Надам се да ће људи почети да доживљавају књижевност као мање формалну ствар, јер врло често се дешава да млади људи кад помисле на књигу, помисле на нешто монотоно, досадно, с много слова и текста, а ми се трудимо да им књижевност дочарамо на опуштенији начин и да им докажемо да књижевност није само у књигама, већ да је књижевни живот посебна литература за себе.
Л. Радловачки
