Уз подршку породице, али и у сарадњи са њом, успела је да одржи пчеларску причу до те мере да сада има око 70 кошница из којих врца неколико врста меда, али и прави производе попут мелема, прополиса, балзама и разних мешавина са медом.
Док води рачуна о својим пчелицама, Јелена и студира воћарство и виноградарство на Пољопривредном факултету у Новом Саду, а планира да касније оде у Београд где би се определила за проучавање медоносних или дивљих пчела.
- Заправо, све је почело спонтано - почиње наша саговорница своју причу. - Рој нам је дошао на кућу, након тога смо купили 11 кошница и тако смо кренули мало озбиљније. Ај са татом једном, ај други пут и свидело ми се, допало ми се друштво, како све то изгледа, а с друге стране прилика је да научим нешто ново.
Да ли је то пресудило шта ћеш студирати?
- Мислим да јесте. И што сам дуже радила у пчелињаку, пробудила се жеља за заштитом природе, желим и њих да заштитим, нарочито кад сам видела како лако могу да страдају, колико су осетљива друштва, колико су важна, а недовољно заштићена, макар код нас. Битно је да их очувамо и за наредне генерације, јер су нам важне за све, не само да нам произведу мед.
Које је твоје виђење, зашто немамо развијену свест колико су и зашто важне пчеле?
- Зато што се последњих двадесетак година људи баве пољорпивредом само како би преживели, мисли се да се то дешава само на селу, факултет не схватају озбиљно. Чак и ја наилазим на отпоре - што то студирам кад немамо њиву, шта ће ми то... Мислим да има доста људи који нису образовани или довољно едуковани о свим бићима, не само о пчелама. Па само све уништавају, није им битно да ли ће прскати пестицидима, нарочито ако су пчеле ту... Те ствари многима ништа не значе. Нема емпатије и имају само жељу за преживљавањем, па им није битан нико други.
На које све начине можемо да наудимо пчелама? Да ли радимо још нешто, а да нисмо ни свесни да им то не иде у корист?
- Пре свега, кошењем травњака где има црвене детелине, маслачка, где пчеле могу да скупљају полен, дивљим и медоносним пчелама смањујемо унос хране. Такође, загађујемо воду... А има и оних пчелара који нису довољно образовани о томе шта раде, често униште друштво стално претурајући по кошницама.
Споменула си ми да ти је жеља да унапредиш пчеларство. Шта то значи?
- Мислила сам, пре свега, да нас људи у Кули, а ево сад и на ширем нивоу, препознају и да науче колико је важно ово што радимо. Да, крајњи производ је ту да бисмо ми имали зараду, али су пчеле као бића битна. Направила сам странице на Инстаграму и Фејсбуку „Слатко злато” где објављујем текстове о занимљивим чињеницама о друштву, како су грађене и слично. Циљ ми је да на занимљиве начине људима објасним колико је то све важно и да ценимо све. Организујем и квизове знања, па делим награде најбољима, а многи се јављају како су нешто научили, шта им је било смешно, занимљиво...
Кад си почињала, да ли си се плашила пчела, да те не боцну ил’ нешто...?
- Пуно пута боцну... Буде страшно након паузе, па кад се први пут отвори кошница и оне крену. Али, мени је предивно. Заправо, нервира ме што ја њих ометам у раду! Само зато и боцну... Али, лепо је, у природи смо...
Шта је оно што те највише испуњава кад је у питању пчеларење?
- Пре свега, оне су јако уређено друштво, а мислим да сви ми тежимо ка тој некој савршености, да смо мало перфекционисти макар у нечему. Друго, у природи смо, а ја је волим, уживам у времену које проводим са породицом док сам тамо - ово смо ми створили, ово ми чувамо, ми негујемо,... Толико сам везана за њих, да желим да подигнем све на виши ниво, да их заштитим.
Како си рекла да су организоване, да ли то значи да ми, не само што можемо да учимо о пчелама, већ можемо и треба да очимо од њих?
- Да, мислим да да. Кад бисмо поштовали њихове хијерархије, планове рада... То је све природа савршено направила.
Л. Радловачки
