Завршила је основну музичку школу за клавир и соло певање, а већ након тога је уписала средњу „Исидор Бајић” а соло певање јој је био главни предмет. По завршетку је уписала основне, потом и мастер студије соло певања на Академији уметности у Новом Саду, а у својој досадашњој каријери бележи многобројне успехе на републичким и међународним такмичењима, као и одржане концерте током школовања.
Тренутно ради на припреми представе „Аида” чија ће премијера бити почетком септембра, а они који су нестрпљиви да чују Мају како пева, имају прилику колико сутра, јер ће на крову тржног центра „Променада” бити одржан концерт филмске музике „Звиждук у осам”, с почетком у 20 часова.
- Љубав према певању се јавила успутно и спонтано - присећа се Маја. - Почела сам да се бавим музиком, а тата је препознао то код мене, па сам пред крај основне школе отишла сам да ме чује професорка Милица Стојадиновић и она је хтела са мном да ради. Била сам доста млада, са 13 година сам уписала певање, направили су изузетак, иако се чека да дете мутира. То је тако некако почело и ја сам у року од две-три године већ почела да одлазим на разна такмичења на којима сам освајала прва места и просто, без икаквог великог напора, то је тако ишло. Показало се као да то јесте права ствар за мене...
Када слушамо оперске певаче, стичемо утисак да ту има много муке и да није баш тако лако...
- Има много муке. Знаш како, у овом послу цео живот мораш да радиш на себи и да вежбаш, па чак и када си стопостотно задовољан, нема краја. Не можеш да кажеш да сад знаш све и да ћеш до краја живота тако да радиш. Не, мораш нон-стоп да учиш нешто ново, да надограђујеш себе и своје знање. Рад са различитим диригентима много значи, чујеш друго мишљење. Такође, оперски певачи, наравно не сви, имају свог ментора до краја живота, без обзира колико година имамо и што смо завршили студије и што смо толико година већ у овом послу. Једноставно дође моменат када ти треба неко ко ће ти бити звезда водиља.
Шта је најизазовније у твом послу?
- Најизазовније је када добијем неку улогу и када неке делове, за које мислим да је немогуће да их отпевам и да звуче онако како желим, на крају испадну како треба и оправдам све, онда сам и најзадовољнија. Кад изађем пред публику и дам све од себе и да, оно што сам кроз претходне месеце радила, то покажем и то на начин на који желим.
С обзиром на то да оперски певачи треба да буду и глумци, колико ти то даје простор за игру?
- Баш волим што је певање повезано са глумом. Имали смо припреме глуме на Академији, мимо сценских покрета. Јер, кад изађеш на сцену, потребно је да будеш што бољи и да си што више научио. Касније неке ствари долазе спонтано, учи се од редитеља са којима радиш, од колега које имају више искуства, буквално мора да се стално ради на себи, нема краја у овом послу.
Спомињеш изалзак на сцену, разумем да вам је то најважније у свему што радите. Каква вам је публика данас?
- Углавном су ту неке мало старије генерације које нас прате. Нажалост, мислим да нема много младих који посећују оперу и ја их са једне стране и разумем. Рецимо, управо због тога, да би млађе генерације почеле да долазе, радимо и дечје представе, где и родитељи треба да дођу са својом децом, да испрате и да виде да ту постоји и одређена радња, глума, да је то као један мали филм. Све то има неког смисла. Оно што је врло занимљиво и на шта публика добро реагује, а што редитељ Александар Николић ради у свим представама, кад поприлично купује публику својом феноменалном режијом и иде у неку екстремност, повезује неповезано, добри су костими, он је човек који мисли о свему, лепо повезује причу, убацује и балет где не мора, све лепо зачини, па људи лепо реагују. Он прави опере које нису статичне, више је као један дугометражни филм. Мислим да доста треба улагати у тренутне представе и да добра режија купује публику.
Колико се има слуха за улагање у све то? Да ли сматраш да вам се довољно излази у сусрет, да ли вам се довољно помаже, имате ли просотр, подршку која вам је потребна...?
- Мислим да имамо довољно подршке од Града. Радимо премијере сваке године. Град доста помаже и улаже у културу, што ми је веома драго. Неке ствари су се ипак промениле, са моје тачке гледишта. И, тренутно, мислим да долазимо до публике чак и преко неких „полукомерцијалних” ствари, као што су рок-опера, диско-опера и слично... Реч је о пројекту који праве опера и новосадски Биг Бенд.
Да ли то значи да ће опера увек наћи начин да опстане?
- Мислим да хоће, јер је она потребна људима. Знаш како, раније људи нису ишли код психолога, терапеута и слично, него су ишли у позориште. То је био моменат опуштања и нека врста терапије. Мислим да се и даље негује тај моменат и народу треба култура у свом овом хаосу који нас је задесио.
Шта се деси ако ти „пукне” глас или ако се разболиш?
- У мом случају, неспавање и стрес највише утичу на глас. Морамо да се чувамо тих ствари, да на време легнемо, устанемо, да пазимо шта једемо, да имамо физичке активности... Са прехладом може некако да се извуче ситуација, али са упалом грла или тако нешто, свашта се дешава. Није ми се никад десило да откажем представу, али иначе има и таквих ситуација. И, рецимо, овај период је толико непогодан за певаче, због алергена, муку мучимо и са тим. Није лако... Стварно није лако!
Како се носиш са тремом?
- Трема је саставни део нашег посла и то је неугодан осећај који се једино радом и трудом може савладати. Увек постоји доза узбуђења пред наступ, али трема која те савлада, значи да нешто нисмо довољно навежбали. Зато гледам да сваки пут на сцену изађем 120 одсто сигурна и спремна.
Л. Радловачки
Фото: приватна архива
