Тај резултат јој је омогућио да, као најмлађа такмичарка, учествује на сениорском Европском првенству у Берлину. Иако се тада није пласирала у финале, Милица каже да је за њу то било незаборавно искуство које ју је надоградило као личност. Иначе, лани је у Италији освојила титулу европске јуниорске шампионке и то јој је, свакако, једно од најдражих такмичења на којима је била.
Међутим, Милица обожава да чита и то до те мере да је, чак, хтела да студира књижевност. Али, како државни факултет са својим обавезама и тренирање у АК „Војводина” с такмичењима по свету (или, како каже „ван града”) не могу баш најбоље да се искомбинују, Милица почиње студије дигиталне продукције на Универзитету „Едуконс”.
- Доста путујем јер имам и припреме и такмичења - прича наша саговорница. - Последњих неколико година припреме трају по три-четири недеље и кад се вратим кући не буде ми ни до чега. У принципу, могло би се рећи да пола године нисам у Новом Саду. И кад имам такмичења, гледам да одем један дан раније, тако да у путу изгубим бар два дана. Кад је такмичарска сезона, имам такмичења сваког викенда, тако да, од среде до понедељка не будем овде. Теже ми је да искомбинујем обавезе које су ми ван спорта.
Колико често мораш да тренираш?
- Тренирам сваки дан, а некад морам и два пута, али генерално скок у даљ није толико оптерећујућ да морам да устајем свако јутро и трчим неку дужину. У принципу, имам двапут дневно тренинге, и то устанем ујутру чисто да се размрдам како бих могла поподне да будем спремнија, јер тешко устајем, баш сам спавалица. Тако да, тренер ме подигне ујутру чисто да зна да сам се разгибала и доручковала, па да могу поподне да одрадим тренинг. У суштини, не могу да кажем да ми је нешто напорно, али ми је то обавеза која стоји над главом сваки дан.
Колико често имаш прилику да на тренинзима скачеш у даљ?
- Углавном једном недељно, зато што ми је тешко, јер је велика разлика између такмичења и тренинга, и дешава ми се да не могу да скочим добро као на такмичењу, па ме боли и нога. Тренер гледа да ми смањи то скакање, па радим неке друге вежбе. Не скачем често као други скакачи, али имам разноврсне тренинге и то ми прија јер није монотоно.
Је л’ то тајна доброг скока?
- Мислим да је то тајна свега што радиш у животу - да није монотоно и то ми је најбитније.
Шта је, онда, оно што ти посебно даје ветар у леђа?
- Нисам никад размишљала о томе... Не знам... Генерално сам мотивисана и имам такмичарски дух, што на неким пољима у животу то и није добро. Рецимо, ја сам од оних који се наљуте у „Не љути се, човече”. Али је за спорт сјајно... Преоријентисала сам ту енергију за спорт, а у другим сегментима живота сам опуштена. Све бубице решавам на стази, сама са собом. И кад сам нервозна и срећна, све емоције усмерим ка томе и тако постижем добре резултате.
Шта још „опуштена Милица” ради у слободно време?
- У слободно време много читам. Иначе, мама ме је навикла на читање кад сам била мала и волим да читам пред спавање. Будући да нисам често ту, трудим се да се видим и посветим свима и свему, тако да не могу да кажем шта конкретно радим кад сам слободна. Радим све.
Какви су ти планови за даље?
- Па, ево, планирам сад да одем на кафу... Шалим се. Не знам. У принципу, мислим да сваки спортиста има амбицију да оде на Олимпијске игре. Али, желим да извучем максимум од себе. Неким данима се осећам лењо, а не волим кад не радим ништа. Баш гледам да што више радим на себи и када је реч о спорту и генерално. Испуњава ме кад видим да сам постигла добре резултате. Мислим да сам се ове године доста изградила као личност, нарочито што сам имала проблеме с повредицама које се гомилају. Та истрајност и искуства ми много значе.
Спорт те надограђује као личност, али и твоја личност утиче на тебе као спортисту.
- Баш тако, то је узајамна повезаност и то је најбитније. Мислим да ме то чини потпуном.
Л. Радловачки
